Izvinjavam se svima kojima nisam odgovorila

Nećete verovati ali ja imam utisak da malo ko čita ove redove i tek sad shvatam da mi ljudi pišu a ja se pravim mutava. Znači jedno veliko IZVINI TE MOLIM VAS. Nisam uobražena niti letim u oblacima, ali verujte mi da se i rođenom mužu javljam na svakih 9 sati i uglavnom mu pišem da idem da spavam.....čovek je već van sebe. 

Što se tiče rada ovde i života, ja sam se odlično snašla i većina ljudi koji produžavaju ugovore. Jednostavno smo shvatili da možemo da funkcionišemo na razdaljini sa svojim najbližima, ovde radite tamo idete na odmor ili bilo gde drugde. To što je meni ok, ne mora da znači da je i drugima. Od mene ne očekujte da vas ubeđujem da dođete, a ako dođete većinu posla ćete morati sami da izgurate. Prema tome nemojte da mislite da bilo gde cvetaju ruže i teče med i mleko, bitno je da ste prilagodljivi. 

Šta bih samo htela da vam objasnim: ovde je način života potpuno drugačiji, nema vike, galame, čak i ono normalno zezanje koje mi imamo kod kuće oni ovde ne razumeju, sredina je totalno konzervativna, morate da poštujete njihova pravila ponašanja, oblačenja, hodanja, ishrane.....sve je totalno drugačije nego kod kuće. Muškarcima može da bude za nijansu lakše, ali generalno kada sletite shvatate da niste u drugoj državi ili kontinentu već na drugoj planeti. Imam poznanike koji misle da je ova zemlja Dubaji........ni nalik. Ako mislite na neko ludilo od provoda ....zaboravite. 

Pokušaću da odgovorim na pristigle komentare i pokušaću da budem brža u pisanju....ali je to ponekad ne moguće. Veliki pozdrav za sve

Drugi ugovor

Pozdrav,

pre nekih deset meseci sam pisala poslednji put. Može da se učini kao dug period medjutim nema ovde ni nekih naročitih dešavanja da bi se blog punio non stop. Ako ste se već odlučili za rad ovde onda je to zaista rad rad i samo rad. Dan proleti jer ste većinu dana na poslu. Međutim nije normalno ni samo raditi. Šta možete da učinite za sebe a da ne umrete od dosade ili da ne provedete ostatak dana u spavanju, ležanju, i mrzovolji.

1. iskreno ovde je lakše naći edukacije koje vas interesuju nego od kuće. Možete bez problema da završite neki od fakulteta koji obezbeđuje on line edukaciju

2. možete da nađete fitness aktivnosti za koje niste ni čuli da postoje, obilazeći teretane prosto sam u šoku da li tramo da idem da treniram ili da radim neki od tretmana lepote. Teretane su im SAVRŠENE. Unutra od ptice mleko, sprave vrhunske, programi vrhunski sa sertifikovanim instruktorima. Jednom rečju.....ne može se opisati šta nude. Ono što je ogroman problem je članarina. Mesečna članarina ovde je godišnja članarina u Srbiji i to u najboljoj mogućoj teretani. Cene su astronomske. 

3. socijalni programi tačnije druženja postoje. Najbolji izvor informacija ovde pruža instagram i snap chat. Ukoliko zapratite brojne aktiviste imaćete mogućnost da se savršeno provedete na izletima, pešačenjima, planinarenju, večerama....

U avgustu 2016. bolnica je odlučila da nas preseli iz kompaunda, za koji ja smatram da je bio savršen. Novi kompaund nam je obezbeđen na drugom kraju grada, prilično je daleko od posla, potrebno je gotovo 50 minuta da vas vozaju po gradu da bi ste stigli do smeštaja. Obzirom da će javni prevoz ovde biti omogućemn verovatno 2019. zamislite da se vozite taxijem non stop ukoliko ne želite da čekate bolnički autobus. Prilično novca......U novom kompaundu vile koje su nam ustupljene su u jednom nivou podsećaju na ogromne stanove od preko 200 kvadrata. Kompaund izgleda super pristojno imamo i ulice, veću prodavnicu, međutim jedan jedini bazen na 150 vila. Ali kažu ako deca nisu besna kuća nije tesna. Sve u svemu meni je trebalo malo više vremena da se adaprtiram ali i to je nekako prošlo. Ovde smo već 6 meseci pa nekako život ide....

Ono što je meni teško, pored odvojenosti od porodice je što i ljude koje upoznate i postanu vam super bliski i oni jednog dana odluče da se spakuju i da odu. Tako da meseci prolaze u promenama. 

Šta ovde može da bude muka. Srbija je zemlja koja nema diplomatske odnose sa ovom zemljom. Sve što želite odavde a ima veze sa sopstvenom zemljom je muka. Ovo se pre svega odnosi na slanje novca. Za slanje novca postoji nekoliko varijanti.

1. western union-radi besprekorno ali je transfer papreno skup.

2. preko aplikacije neke od banaka odavde novac ne može da vam stigne kući. Naime njihove banke ne rade kao ostale banke u svetu. Dzaba vam IBAN broj kada vas njihov sistem ne vidi. Kada odete u banku da vam otvore tekući račun tu na licu mesta vam daju platnu karticu, otvaraju i kreditni račun istog momenta izdaju kreditnu karticu.....jednom rečju budete u šoku šta sve ljudi ovde rade na licu mesta. Odmah vam omoguće on line bankarske usluge, naprave vam PIN kod!!!! što je bilo gde u svetu nezamislivo. Kod kuće mi je trebalo pa najmanje 20 dana da mi stigne platna kartica zatvorena u koverti sa PIN brojem.....ovde to sve rade, odmah. Kako....pojma nemam.

3. novac možete da date pouzdanoj osobi da vam pošalje preko sopstvenog računa, pa i to ispadne jako skupo, gotovo papreno. Jer ta osoba prvo šalje novac svojoj banci u svoju zemlju, pa odatle ide prema Srbiji, e to sve košta.

4. rešenje za koje se većina nas odlučuje, skupi pare pretvori u evre i ponesi sa sobom. Znači svakih par meseci, odete u banku kupite evre stavite u torbu i putuj. Dozvoljena količina deviza za koju vam niko neće tražiti bilo kakvu potvrdu da ne trgujete drogom, belim robljem i oružjem je 10 000 evra. 

To su neki momenti koji znaju da vas nerviraju ali je princip relativno isti, kada jednom udješ u sistem posle je sve lakše. 

Koleginica koja je poslednja stigla ovde mi je napomenula da je prikupljanje dokumenata sada nešto drugačije. Bolnica je promenila kompletnu strukturu zaposlenih u kadrovskom i zaposlila je isključivo Saudijce. To znači da sve morate da prevodite na arapski da bi ste mogli da dođete i da radite. Ono što je možda za nijansu lakše je što je jedna od naših devojaka pokrenula sistem regrutacije, pa ko voli neka izvoli. Možete da se informišete na http://www.sunrisejobs.net/sr/kontakt/, i nadam se da ćete dobiti odgovore na sva pitanja. 

Ono što je novina ovde je da se Saudijska Arabija kreće prema viziji 2030. koju je obnarodovao Ministar odbrane i sin Saudijskog kralja. Vizija ima za cilj da otvori ovu zemlju, što u turističkom pogledu što u bilo kom drugom, prevashodno u omogućavanju zabavnih sadržaja za omladinu koja čini 60 posto populacije. Jedna od mera je i vraćanje pasoša zaposlenima jer su do sada poslodavci zadržavali pasoše a umesto pasoša ste se ovde kretali uz pomoć dokumenta koji je sličan našoj ličnoj karti. Da li trebam da napomenem koje je oduševljenje bilo među svim zaposlenima jer je 95% nas stranaca?

Još jedna od inovacija je usluga razgledanja grada putem sightseeing autobusa. A o tome kad to i lično iskusim. Za sada uživajte u ovim redovima. Pozdrav 

  

U medjuvremenu....

E jesam lenja buba. Lepo počnem blog posle toga ga zapostavim. Od momenta mog poslednje javljanja je prošlo prilično vremena ali se isto tako ništa specijalno nije dešavalo. Početkom novembra 2015.počela sam da instrumentiram, prvo na hirurgiji za odrasle posle toga na dečijoj hirurgiji. Do marta meseca kada sam otišla na odmor bila sam "oprana" svaki dan u proseku od 8-11 sati. Znači mesecima. Prvo zbog momenta obuke jer sam zaista mnogo toga morala da naučim ali smo imali i problem sa osobljem jer nas je bilo nedovoljno. Naravno živ čovek sve izdrži pa sam i ja izdržala sve što se od mene tražilo. Mogu samo da zahvalim Bogu i kompresivnim čarapama zbog kojih nisam imala veće probleme sa bolovima u nogama. Sve u svemu, hirurzi su oduševljeni ja sam oduševljena jer sam  za 3 meseca prošla i sito i rešeto, kolege su prezadovoljne jer imaju pouzdanu osobu i svi smo srećni i zadovoljni. Sada sam čak došla u situaciju da ja budem senior novim sestrama. Šta mogu da kažem za kardiohirurgiju....komplikovana, operacije traju užasno dugo, uglavnom se dosta toga kombinuje pa se u jednom aktu radi prilično mnogo, kod dece je tek to crnje i gore jer su u pitanju mane pa ih bude po nekoliko....ali ok sve se savlada. 

Polovinom marta sam prvi put otišla kući posle 6 meseci. Da li trebam da kažem koliko je to kratko trajalo. Tri nedelje su proletele brzinom svetlosti. Svaki dan je bio ispunjen vidjanjima sa familijom, prijateljima pa onda sve isto pričaš svima. Uglavnom su pitanja bila vezana za odnos u društvu, odnos prema ženama, kako je ovde, jel jedu žive ljude itd....Mislim čudan smo narod, volimo da zabadamo nos u tuđe društvene sisteme pa onda postavljamo svakakva pitanja. Ja to vezujem i sa nedovoljnom informisanošću jer je zaista situacija takva da odavde ako nemate poznanike nema šanse da dobijete ni jednu informaciju. A i ako imate poznanike sve je stvar osobe i kako doživljava sve što je drugačije. Ja sam na kraju shvatila da bi meni i na Antartiku bilo super, ok ne baš skroz jer je tamo ipak ledeno. Nakon te tri nedelje došao je dan da se vratim nazad. Tu tugu koju osećate ona se ne može rečima iskazati. Trebalo mi je dva dana da dođem sebi i da kažem ajde preguraćeš i ovu muku. 

Povratak na posao je bio sjajan. Prvo svi su primetili da sam se vratila, zatim su bili oduševljeni jer sam se svih setila i donela neke sitne poklone, Ceo dan su mi se zahvaljivali. Generalno meni je rad ovde zaista pesma, koliko god da mi je nekada fizički teško, psihički nije jer se na poslu prilično ismejem. Ljudi su sjajni, uvek raspoloženi spremni da pomognu i kada vide da uzvraćate istom meromstvarno je rad lakši. 

Od nekih drugih aktivnosti ma i tu ima svega. Temperatura je preko 30 u hladu, aktuelan je bazen, sunčanje, šetnje u večernjim satima. Danas sam imala sreće pa sam putem Instagrama, koji je ovde inače najveća mreža za pružanje bilo kakvih informacija saznala da se održava prvi Sport expo. E to je moralo da se vidi i poseti. Naravno da je sve ono što je nama normalan sport ovde advance, hahahahahah. Ali ok, bilo je interesantno. Obzirom da smo mi zaljubljenici u grupne sportove oni su više za solo varijante, streljaštvo, kuglanje, karate, trke .....Generalno će morati više pažnje da posvete sopstvenoj fizičkoj aktivnosti jer je procenat oboljevanja od šećerne bolesti i srčanih bolesti ogroman. Gotovo 38% populacije mladjih od 30 godina su dijabetičari....što je užasan podatak. Što bi mi rekli ubiće ih kašika. E ta kašika i nikakva fizička aktivnost su glavni razlog svih ovdašnjih bolesti. 

Pa ok, nije da nema dešavanja....treba samo da se sedne i piše. Do skorog kuckanja u ovaj moj komp.