Malo o životu ovde....

Kada se odlučite da odete u zemlju o kojoj nemate nikakvu informaciju, pri tom imate porodicu, ceo život vam je vezan za neke akcije naravno da ste u ozbiljnoj panici. U panici su i svi ostali, prvo muž, deca, familija....Tada pokušavate da dobijete informacije od svih onih za koje ste čuli da se tamo nalaze. Međutim to je prva greška. Svi koji odu žele što pre da zaborave život koji su imali, neki su možda avanturisti. Samo im treba još neka ženturača da ih gnjavi.

Život će vam biti onakav kakvim ga sami napravite. Savršeno sam srećna sa devojkama sa kojima živim. Obe su za mir, tišinu, čistoću, kompromis. Ukoliko ste namćor i drugi će biti namćori. Ukoliko isterujete svoje ideje to niko neće da trpi. Oni koji su ubraku znaju o čemu pričam. Brak je kompromis i ako ste za isti spremni brak uspeva, nema ništa na silu. 

Imala sam sreću pa devojka sa kojom sam doputovala ima rođenu sestru koja ovde radi već godinu dana. Ona nam je bila vodič kroz sve i pomagač u svemu. Čim smo sletele najvažnije je bilo da svi oni koji jedva čekaju da vas čuju dobiju informaciju da ste živi hahahahahahahaha. Moj suprug svaki moj let prati na računaru i onda objašnjava gde sam i šta sam, tako da je familija tačno znala kada sam dotakla aerodromsku pistu. Onda kreću pitanja tipa, šta je kako je jel imaju dve glave tri ruke, šta rade itd. Rade sledeće..... umiru od smeha. Ovde je sve polako za sve ima vremena i ako to prihvatite vi ste dobitnik. 

Život ovde podrazumeva skup pravila koje morate da poštujete. Zakon je šerijat, SVE je podređeno veri. Do 2010. žene su ovde postojale samo kao rasadnik budućih pokolenja. Godina u kojoj živi KSA je 1436. Oni prate kalendar koji podrazumeva 354 dana u godini i koji je vezan za lunarne mesece. U oktobru ulaze u 1437 godinu. Kada imate ovakav podatak onda shvatate da su oni u stvari ispred svog vremena hahahahahahaha, imaju internet, voze kola, imaju sve pogodnosti koje imamo i mi. Kada oni budu želeli da se promene, promeniće se. Stranci su ovde zaposleni za to su nagrađeni što kroz platu što kroz boravak u vilama i nijedan stranac ne može da ih menja. Može samo da se prilagođava ili da ode odavde. 

Šta je najstrožije zabranjeno: alkohol, droga, zloupotreba lekova. Za to slede smrtne kazne. 

Ponašanje prema ženama. Postoji jasna segregacija među polovima. Mešanje ne sme da postoji, postoje čekaonice za žene i muškarce. U restoranu su razdvojeni delovi za porodicu i za samce muškog pola. Žene ne voze i mogu isključivo da sede pozadi. Gradski prevoz ne postoji. Ženama je dozvoljeno da budu otkivenih lica, ali one same neće. Abaya za žene strance je obavezna, dobro je nositi i maramu sa sobom. Burka je obavezna za rezidente ženskog pola. 

Razotkrivanje tabua. Ovi ljudi žive svoj život i uživaju u njemu. Ne pada im napamet nešto da menjaju. Obrazovanje je obavezno. Mlade devojke koje su završile školovanje rade i sve je veći broj devojaka koji želi da radi. Mislim da one više vole da rade od svojih muških sunarodnika. Ljubaznost je njihova glavna odlika. Osmeh je obavezan, spremni su da vam pomognu u svakom trenutku. Devojke koje su otkrivenih lica su prelepe. Sve do jedne. Vesele, nasmejane, spremne na šalu. Nekoliko njih mi je samovoljno prišlo sve govore savršen engleski jedna koja me je prvi put u životu videla mi je ponudila svoj broj telefona da se čujemo ako mi nešto treba. Na pitanje odakle sam mešaju Sibir i Balkan. Povezuju nas sa Novakom Đokovićem što je plus. 

Kako se zabavljaju, pojma nemam. Ovde postoji nekoliko šoping centara koji su snabdeveni bolje nego neki u Barseloni a pri tom su jeftiniji. Sve je jeftinije i sve se kupuje na pakete. U životu nisam videla onolika pakovanja ženskih uložaka. U jednom tržnom centru koji sam do pola obišla zadržala sam se 6 sati. Izlozi su uređeni kao bilo gde u svetu. Imaju sve namirnice i ne oskudevaju ni u čemu. Isključivo voze japanska i američka vozila, gužva u saobraćaju je neizdrživa. Imaju čudan način vožnje jer niko ništa ne poštuje ili poštuje vrlo malo a opet se nekako snalaze u saobraćaju. Pešački prelazi ne postoje. Postoji dovoženje i odvoženje iz nabavki, šetnja je za sada meni nepoznanica. Parkovi se navodnjavaju kontinuiranim snabdevanjem trave vodom. Park je napravljen tako da su cevi postavljene po zemlji pa preko toga ide trava. Na + 55 zelenilo teško opstaje. Pojedini delovi Rijada, noviji delovi su savršeno lepi. Vrlo podseća na Dubaji u koji često odlaze. 

Za sve one koji pitaju kako možeš da budeš pokrivena ceo dan....meni to ne predstavlja problem. U odnosu na njih toliko štrčim ovako bela da mi je ta abaya savršena. Bez nje bi se osećala neprijatno. Abaya je odevni predmet koji danas rade dizajneri. Postoje tako lepi modeli da su naše devojke počele sa kupuju te dezenirane. Postoje abaye u bojama, ona ne mora da bude crna, burka mora, ali abaya ne. Ona mora da bude široka, sa dugačkim rukavima i mora da se vuče po zemlji. Kada mi devojke kažu da idemo do grada ja mogu da budem u trenerci, ali ako imam dobru abayu super se osećam. Izlazak je ovde planiran samo do prodavnice, šoping centra, restorana ili drugog kompaunda za koji vam je potrebno da vas rezident kompaunda najavi za ulazak. Ono ludilo koje postoji u Beogradu...hahahahahahaha sa splavovima polugolim devojkama, pijanim i drogiranim, oni ovde nemaju. Ukoliko se odlučite za život i rad ovde morate da shvatite da se na neki način vraćate u 15 vek. 

Dobre strane: ukoliko vam i muž radi ovde, vi ste na konju. Imate opciju da kupite auto ili da ga rentirate i da putujete po Arabiji, do Bahreina, Dohe, Dubaija....gde hoćete. Određen broj naših sunarodnika se upravo tako snašao i mogu vam reći da uživaju. Osim moje porodice koja mi nedostaje (ali Bogu hvala svim aplikacijama i društvenim mrežama pa ni to nije tako strašno) meni je za sada prijatno i radujem se svakom novom danu.

O poslu ćemo nekom drugom prilikom. A i sa time sam oduševljena. Svaka im čast za neke momente.      

U belom svetu part 1

Pošto sam konačno došla malo sebi red je da konačno napišem šta se dešava kada dobijete kartu i otputujete. 

Nakon dobijanja enter vize koja podrazumeva vreme od 90 dana može da vam se desi da ne dobijete kartu onako kako ste planirali. Naša grupa od 5 devojaka podeljena je na dva dela pri čemu su tri devojke otišle početkom septmebra nas dve polovinom i to na naše insistiranje. Nije nikakav problem da insistirate da vam daju kartu i urade onako kako ste se dogovorili. Ipak ste vi ispoštovali ceo dogovor sada je red na njih. Međutim zapamtite ovde niko ne razgovara povišenim tonom i kod njih samo osmeh dobija. Čim krene nervoza vi gubite. Zato sa svima fino i polako.

Kartu kupuje poslodavac u oba smera. Mi smo letele preko Instanbula, razmak među letovima je bio 5 sati ali je to sasvim poželjno jer vam se karta ne izdaje odmah za sve pravce nego morate da uradite novo bukiranje leta u Istanbulu. Istanbulski aerodrom je meni opšta nepoznanica i tamo se redovno gubim. Još ako uletite u vreme hadžiluka....nemam komentar. Za let do Rijada i Džede bila je neviđena gužva. Jedan od avio prevoznika obavezno mora da bude Saudia airlines, što je super jer je usluga neverovatna. Takvu uslugu nisam imala ni kod jednog avio prevoznika. Let traje 4,5 sati. 

Prispeće u Rijad je već druga priča. Aerodrom je prelep, raskoš je na savkom koraku, ali nažalost i gužva. Prosečno vreme čekanja na pasoškoj kontroli je više od 3 sata i raščišćavanje gužve počinje onda kada narod izgubi sve živce. Mi smo doživele neverovatnu ljubaznost aerodromskih službenika. Oni procenjuju koga će izdvajati iz mase, starce, žene, decu i posle toga i ostale putnike. Gužva nastaje zbog jedinstvene kontrole putnika, uzimanja otisaka i fotografisanja.  Putnici koji imaju re-entry vizu nemaju ovakvu muku samo oni koji dolaze prvi put. 

Nakon prolaska pasoške kontrole dočekuju vas ljudi iz Housing-a koji vas odvode do compound-a. Compound je grad u gradu, naročito ako je ogroman, onda nema potrebe da izlazite van njega jer generalno i nema gde da se izadje, tačnije ovde niko ne ide peške. Obzirom da je benzin džabe putevi su krcati automobilima. Što se tiče vremena....na Suncu je u septembru +50. Znači opet nema šetnje. 

Ok stigli ste do svoje vile. Procedura je da se uradi popis zatečenog stanja u sobi. Housing obezbeđuje sve u vili, mislim na nameštaj. Pojedine stvari kupuju sami stanari. Neke vile zato izgledaju kao palate. Kako ćete život da uredite zavisi samo od vas. Sa nekoliko detalja ovde je carstvo. Naš compound ima 60 vila i jedan je od najmanjih, imamo 4 bazena, zelenilo, teretanu, ukoliko niste zakeralo (jer ima i takvih likova) biće vam kao da ste na odmoru. 

Compound je zaštićena zona, čuva ga vojska, opasan je betonskim blokovima, ukoliko vam neko dolazi u posetu obavezno je javljanje recepcionaru. Imala sam priliku da me na ulazu vojnik nije prepoznao i odmah sam zaustavljena, međutim nakon objašnjena da ste novi i davanja informacije koji je broj vaše vile i obavezan osmeh i predstavljanje sve bude ok. Housing radi održavanje compounda vilu čistite sami uz dogovor sa ostalim ukućankama. U svakoj vili su tri osobe, prizemlje je zajedničko, sobu ima svako svoju a mi smo uspeli a se dogovorimo i oko kupatila. Jedna vila ima master bedroom sa kupatilom unutra, ostale dve sobe mogu da podele 1 kupatilo i 1 wc. Mi smo odlučile sve da podelimo i niko nikome ne smeta. Klimatizacija je centralna u svim objektima. Toliko je hladno da unutra sedimo u duksericama. Bolnice se naročito rashladjuju, neprirodno mnogo. Taxi je takođe klimatizovan. 

Nažalost ili na sreću u Rijadu ne postoji gradski prevoz. Trenutno je u toku izrada metroa, koji će proraditi najverovatnije za 5 godina, ceo grad je raskopan zbog toga. Prevoz za zaposlene se organizuje u skladu sa njihovim smenama. Raspored autobusa je ujutru u 6.10, popodne u 16.20 i uveče u 19.20. Ukoliko propustite bus imate opciju da pozovete Taxi, ali je najbolje da vam preporuku daju koleginice i da podelite njihove taksiste. Nije pametno da se vozite sa bilo kim. Ja sam imala sreću pa je moja nadzorna meni ustupila njenog taksistu. Odlično je ako taksista govori engleski jer sam ja onda dobila i vodiča kroz Rijad i za jedno popodne videla i šta treba i šta ne treba. Da se vratimo na vilu. Država strancima zaposlenim u Rijadu plaća sve komunalije, sem telefona. Internet je nažalost nedostupan novim radnicima jer je procedura za kupovinu kartica za internet, rutera, dopuna, otvaranje bankovnih računa i svega što je normalno negde drugde ovde jako teška i povezana je sa dobijanjem ID broja (iqama, čita se ikama). Ono što je dobro, to je da vaše kolege preko svoje iqame mogu da vam obezbede sve....ako hoće. Međutim uglavnom je varijanta "pa ni meni niko ništa nije obezbeđivao". Ali ok ima i zaista divnih ljudi, međutim ni one ne mogu da budu svemoguće. 

Mislim da je o početku života ovde dosta....sad idemo dalje, sa novom pričom.

    

Kako da se lakše snađete na ovom blogu

Da vam ne bih koplikovala život i da bi ste se lakše snašli na ovom blogu potražite na dnu bloga stranice. Na svakoj stranici će vam biti objašnjen svaki korak u vezi pripreme a postove ćemo ostaviti trenutnim dešavanjima. Mislim da će vam tako biti lakše. Pozdrav

Congratulation!!!

Kada prođete intervju regruter vam velikim slovima napiše u mail-u CONGRATULATION!!! zatim kreću brojni mail-ovi sa prilozima šta sve trebate da uradite u vašoj matičnoj zemlji kako bi ste radili u onoj koja vas zapošljava. 

Arapske zemlje najčešće traže punu legalizaciju dokumenata. Da bi ste shvatili o čemu se radi preporučujem da se malo informište na sajtu Ministarstva spoljnih poslova Srbije. Podatke koji su postavljeni na sajt poželjno je pažljivo pročitati. Puna legalizacija u slučaju Saudijske Arabije znači da morate da dostavite masu dokumenata koja je najpre overena u sudu, pa u Ministarstvu pravde i na kraju u Ministarstvu spoljnih poslova. Da bih vam barem malo olakšala ponudiću vam sledeći link pa se opet malo informišite http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/konzularni-poslovi/overa-dokumenata/overa-i-legalizacija?lang=cyr. 

I to je tek prvi korak. 

Drugi korak podrazumeva odlazak u najbližu amabasadu Saudijske Arabije, u slučaju državljana Srbije mi idemo u Sarajevo. Ovo je još i najbolja opcija jer koleginice iz Makedonije odlaze u Tiranu, koleginice iz Slovačke u Beč.

Šta je meni traženo od dokumentacije:

1. Licenca
2. Diploma
3. Fond časova iz škole
4. Venčani list
5. Potvrda o neosuđivanosti (tačnije da se protiv vas ne vodi krivični postupak)
6. Potvrda o zaposlenju
7. Medical repor

Kada vidite ovakav spisak kažete ok, pa ovo uglavnom sve imam. Samo trebam da prevedem i da overim. Ništa lakše. A da li je baš sve tako jednostavno.....   

Pokušaj, ništa ne košta, a može da donese benefit

Tokom marta 2014. prvi put sam dobila mogućnost da budem intervjuisana od strane jedne inostrane zdravstvene ustanove, da pokažem šta znam, da li znam dovoljno, da procenim gde se nalazim i da li bih eventualno mogla da budem zaposlena na nekom drugom mestu izuzev Srbije.

Intervjui koji se organizuju se sprovode putem skyp-a. Sa druge strane najčešće sede vaše kolege glavne sestre odeljenja, ustanove, ponekad medicinski direktor. Puni samopouzdanja krećete u duel sa njima. Nakon elementarnog predstavljanja koje najčešće ne traje dugo jer oni već imaju kompletan CV ispred sebe sa svim vašim veštinama, pozicijama gde ste radili i dostignućima, slede pitanja vezana za sam proces rada.

Pre intervjua, predpostavljam da regruter da sve od sebe kako bi vam obezbedio najbolje predstavljanje, regruteru dostavljate CV, dostavljate veštine, sve je to unapred pažljivo pripremeljeno, najčešće vam je potreban skener jer masa dokumenata mora da bude preuzeta, popunjena pa tek onda skenirana i poslata. Ako vam se ovo čini čudno verujte da nije. Kada se vi potpišete na neki dokument i kada budući poslodavac to vidi tačno se zna da vi stojite iza tog potpisa. Sa potpisima nema šale (ok možda kod nas to sve uzgleda kao puj pike ne važi ali tamo negde potpis je izuzetno ozbiljna stvar jer poslodavac u svakom trenutku može da dođe kod vas i da vam natrlja nos sa potpisanim).

Znači nakon pregovora sa regruterom kreće čekanje i obaveštenje mail-om kada ćete biti intervjuisani. Tokom svog rada imala sam prilike da budem predstavljana nebojeno puta, uglavnom nemam nikada nikakvu tremu, spremna sam na sve akcije. Tokom petogodišnjeg rada kao edukator klinike nikada nisam morala da uzimam sedative čak ni tokom izlaganja na velikim svetskim kongresima.

Tokom intervjua sam se osećala kao da razgovaram sa ljudima sa kojima svakodnevno radim. To se oseti tokom razgovora, ali ipak na neke momente morate da obratite pažnju.

Oblačenje: kada vas intervjuišu za posao naročito za arapske zemlje poželjni su dugi rukavi, zakopčana košulja, smirene boje (plava, zelen, siva, teget)

Stav: sedite tako da vam je kičma prava, nemojte da se ljuljate na stolici (to odaje vašu nervozu), nemojte da lupkate prstima po stolu, ruke nemojte da prekrštate ispred grudi, već prste stavite pored računara, na sto ili ispred sebe u krilo.

Osmeh: poželjan je. Ja sam takva da se nikada ne smejem pa ličim na robota

Prostor: ako se nalazite u sopstvenoj kući nemojte da vam deca vrište naokolo, da vam pas laje, mačka mjauče itd....(sve sam to imala zato i kažem)

Ukućani: pa najbolje da su van prostorije

Šminka: obavezna, ne možete da izgledate kao da ste sada ustali iz postelje

Kosa: bilo bi korisno da bude pokupljena u rep ako je duga

Pojedine intervjue bih iskreno najradije zaboravila, ali sve je to novo, iskustveno, drugačije (iako imate više od 40 godina).

Pitanja na intervjuu su standardna za sve one koji su u praksi. sve ono što svakodnevno radite, postavljaju vam probleme tipa:"Koja bi sestrinska intervencija bila priladna za sledeću situaciju?Kada odgovarate ništa se ne podrazumeva, sve morate da kažete od pranja ruku do kompletne intervencije ili procedure. Tu najčešće nastaju problemi jer mi radimo sve samo ne po procedurama.

Na kraju obično bude pitanje:"Imate li vi šta da pitate?" DA IMATE. Pitajte bilo šta, najčešće vezano za edukaciju, smene, godišnji odmor....sve što bi inače pitali drugaricu koju sretnete na ulici ako želite dodatne informacije. I nakon intervjua se zahvalite na njihovom vremenu. Najčešće rezultat da li ste bili uspešni dobijate za 24-48 sati. Tada znate da li idete dalje ili čekate sledeću priliku.   

Da li je zlato sve što sija?

Nakon godina nepriznavanja, tumaranja po brojnim institucijama i isterivanja pravde, jednostavno se umorite. Počinjete da se pitate da li sam mogla drugačije da postupim, šta sam još mogla da studiram, da radim, da li je ovaj posao jedino što me ispunjava? Još ako na to dodate i porodicu za koju ste u obavezi da izdržavate, da čekate promene više od 20 godina i da se stalno nadate, onda vam dođe kao dar sa neba ako vam se ukaže prilika da možete konačno da budete birani i da i sami birate.

Složićete se da je raditi u zdravstvu Srbije jedno tapkanje u mestu jer gde god da radite podjednako ste plaćeni, još ako vam u međuvremenu smanjuju platu, nedozvoljavaju prekovremeni rad (čitaj ne plaćaju urađeno) nemate nikakvu stimulaciju, smanjuju minuli rad, godišnje odmore.....čoveče pa čemu sve?

Tokom leta 2015. pojavili su se po prvi put u zemlji Srbiji ljudi koji potpuno normalno i legitimno rade regrutovanje svih onih lica koja žele da ponude svoje usluge, znanje i veštine poslodavcima koji će to želeti i umeti da cene (čitaj platiće za sav trud, znoj i rad). Ako imate ogroman broj godina iskustva i rada u jednoj ustanovi krećete da vagate i razmišljate šta bi eventualni odlazak mogao da donese ili odnese. Koliko sam spremna da pružim, da ponovo učim i krenem od nule? Odgovori su nemogući jer ih nema.

Naš sistem rada i zapošljavanja po mom ličnom shvatanju je najgori. Godinama vas vuku za nos dok konačno ne ostvarite zaposlenje po osnovu ugovora na neodređeno vreme. Tokom svih tih godina rada ništa se krucijalno ne dešava, ali vi ipak ostajete tu gde ste jer "ćuti imaš posao u državnoj firmi i to za stalno". Zaposleni postaju demoralisani, nisu adekvatno valorizovani jer više ni ne znaju šta zaista trebaju da rade jer rade sve.

Prvi kontakt sa jednom ovakvom agencijom ja sam imala 2014.godine kada me je slučajno putem Linkedin mreže kontaktirala regruterka za rad u Saudijskoj Arabiji. Moja reakcija je bila "Ova je bre stvarno luda". Uletela sam u celu priču potpuno nepripremljena, iskreno sve me je to vrlo zabavljalo:"Sad će mene neko tamo da zaposli". A onda počnete da razmišljate o svojim vrednostima i da li bi mogli nešto da ponudite na nekom drugom radnom mestu. Setite se početka karijere i sloši vam se jer smo svi imali drugačije viđenje od onoga što želimo do otrežnjenja od strane kolektiva koji zna da bude ponekad i prilično neprijateljski raspoložen. I kažete sebi:"Ok vreme je da kreneš dalje dok još uvek neko želi da te zaposli nego da čekaš i posle da moraš da moliš za posao." E tako je sve počelo..... 

Da li ostati ili otići?

Neusaglašenosti Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka  i socijalna pitanja i Ministarstva zdravlja sa jedne strane,  i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja sa druge strane počinje da stvara ozbiljne komplikacije svim medicinskim sestrama koje su školovane po Bolonjskom procesu. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je uspešno završilo svoj deo obaveza sa usaglašavanjem programima Evropske Unije i formiranjem Nacionalnog okvira kvalifikacija. Medicinske sestre su stekle diplome na visokoškolskim institucijama, ali od momenta sticanja diploma kreće prava golgota za nekoliko stotina medicinskih sestara u Republici Srbiji. Umesto priznavanja, za koje je većina mislila da će ići po automatizmu, dobile su neprepoznavanje od strane državnih institucija i nemogućnost ostvarivanja licence za rad jer je i Komora med.sestara i zdr.tehničara  bila nemoćna pred ovim problemima. Godinama se ovaj problem, kao loptica, prebacuje od jednog do drugog i trećeg ministarstva. Čini se da se nalazimo u jednom začaranom krugu iz kojeg je nemoguće izaći.