Standardi i akreditacije

Sećam se da su na starom radnom mestu pojedine klinike prošle pravu golgotu prilikom prikupljanja dokumentacije za standardizaciju i akreditaciju svojih ustanova i isto se tako sećam neviđene gluposti koju je odvalio moj direktor reda veličine šta će nam akreditacija????

Kao neko ko obožava red rad i disciplinu, lično mi je bilo strašno da se akreditacija ustanove ne sprovede, ali razmišljajući sada o tome (iz perspektive osobe koja je ostavila jedan operacioni blok sa jednom cirkularnom i došla u blok sa 2 cirkularne + odgovornom instrumentarkom) shvatam da je u slučaju Srbije sprovođenje akreditacije ustanova nemoguće. Nemoguće je prvo zbog nedostatka LJUDI koji će raditi. Pa jel zaista i dalje neko misli da će sestre zapušavati sve moguće rupe? Pa to je u svetu napušteno svetlosnim godinama u nazad. Ovde sestra ne mrda od pacijenta, reaguje na svaki treptaj oka, a zašto? Pa zato što ima ko da je odmeni, da joj donese sve što joj je neophodno za zbrinjavanje tog pacijenta. Sestra je slobodna da koristi pauzu, da ide na godišnji kada želi bez griže savesti da će neka njena koleginica da padne na nos radeći, da može da odsustvuje sa posla zbog edukacije kojoj će se posvetiti u trajanju od 8 sati. Znači tek posle popune kadra idemo na drugo, a to je oprema koju mi opet nemamo, pisane procedure koje mi opet nemamo.....znači plus po plus i odosmo mi u minus.

Sa standardizacijom i akreditacijom idu i obaveze zaposlenih koji će se truditi svim silama da je opravdaju za sledeći put, a tu opet dolazimo do ljudi jer njihovim smanjenjem ispod svakog minimuma nema adekvatnog rada. Prema tome....akreditacija da, ali tek kada u intenzivnoj imate odnos 1 sestra 1 pacijent, plus pomoćno osoblje, kuriri, portiri, transporteri, spremači, pomoćnici sestara, pa gde je sestra edukator za svako odeljenje (jer je ovde posao selektovan po edukatorima na nivou odeljenja a ne cele kuće), odgovorne sestre smena, glavna sestra odeljenja. 

Možda će me demantovati oni čije su kuće uspele da urade akreditaciju ili je ona sprovedena, odrađena i sve ostalo na papiru, bez ikakvog pomaka u praksi. 

Vreme sporta i razonode

Pripremaju ći se da dođem ovde uvek sam imala bojazan da li ću vreme koje mi preostaje za sebe da ispunim. Kod kuće sa posla sam išla na posao...onaj kućni. Deca, škola, kuća, kućni ljubimci. Bukvalno sam imala satnicu kada šta radim jer samo sam tako mogla da funkcionišem. U minut sam bila precizna.

Kao hiperaktivna osoba sa 16 godina staža u teretanama po Beogradu, od toga 7 godina samostalnog vođenja treninga ne možete da zamislite šta za mene znači kretanje. Ako vam još napune glavu oko neke ugrožene bezbednosti pa to je tek strašno. Te žene ne smeju ovo ono, moraju da budu pokrivene, isključivo provereni taksista itd. Ima u tome istine, ali zaista delimične. Jadni Saudi verovatno pojma nisu imali da će im u grad doći žena koja po ceo dan pešači. U celom tom mom pešačenju ja počinjem da upoznajem grad uzduž i popreko, shvatam koje su ulice ok za šetnju kojih se treba malo kloniti (nešto i nisu za razgledanje), ali ok Bože moj idem pa gde stignem. 

Bogu hvala našla sam koleginicu srodnu dušu koja me prati u stopu. Naravno prvo moram ceo plan šetnje da joj izložim jer se ona jako boji cunjanja po gradu, onda sa njom proverim da li je maršruta ok, najčešće je ok, e onda idemo u akciju. U jednoj od tih akcija naletele smo na fitness centar u strogom centru sa relativno pristojnim cenama. Sve aktivnosti za žene su papreno skupe jer sve te teretane vode stranci. Imale smo sreću pa smo dobile besplatnu celodnevnu kartu i probale smo neke časove. Odlično smo se provele, upoznale ljude tj žene koje takođe žele da se bave sportom. Naravno nisam mogla da ne primetim da su nažalost sve sa prekomernom težinom iz prostog razloga što se ovde sva aktivnost svodi na odvezi me dovezi me. Šetnja je samo po tržnim centrima kojih ima zaista abnormalno mnogo. Ono što mi se sviđa u njima je što klinci voze rolere, skejtove, a i gde bi drugo na ovoj temperaturi od 40 stepeni i sa prosečnom vlažnošću vazduha od 1% ....jednostavno je neizdrživo.

Tokom priče o nekom budućem treniranju devojci za pultom napomenem da bi nama odgovarali popodnevni termini jer radimo pre podne te da bi nakon posla dopešačile do njih. Devojka je bila šokirana. Šokirana razdaljinom od 5km!!! You know what I mean? Ja joj kažem pa šta je to ni sat vremena šetnje, a onda moj šok jer ona pojma nema da u Rijadu postoje trotoari niti pešačka zona. Sve u svemu nakon treninga (2, jedan spining, 1 bokwa dance) tuširanja, odmaranja, krenusmo Hana i ja u nove radne pobede osvajanja glavnog grada. Šetnja je bila dvočasovna, razdaljina 6 km, do nekog tržnjaka da nešto pregrizemo, pa onda malo po tržnom centru sve u svemu 6 sati. Pri tom smo pronašle hiperhipermarket, toliku radnju u životu nisam videla. Kako smo ušle unutra tako mi nije bilo dobro od svih onih proizvoda, izobilja, samo od ptice mleko....generalno najbolji tržnjak do sada naročito što je pored njega i ogromna knjižara za sve od igle do lokomotive. Što materijala što knjiga. Sve mi se više čini da su neka ovdašnja ministrarstva dobila zadatak da sve što vide u belom svetu ovde donesu jer drugog objašnjenja za svo ovo izobilje nema. Nakon svih tih aktivnosti došao je na red i moj taksista, zaista sam imala sreću pa sam ovde naletela na nekolicinu divnih ljudi koji su mi zaista puno pomogli. Tako da dan itekako može da vam bude ispunjen...i više od toga. A sad spavanje.  

Vikend

Kao što sam kod kuće čekala vikende tako ih i ovde željno iščekujem. Naravno da bih se malo naspavala ali da bih i malo cunjala. Ovde je i dalje izuzetno toplo tako da su najčešće šetnje tokom poslepodneva. Počelo je sve ranije da se smrkava već oko 17.00 je mrak, ali kad se setim kuće gde obično u to vreme nigde nisam mrdala ovde baš tada promrdam. Imam utisak da su se ovde trudili da im grad bude što vesiliji noću, sve zgrade su osvetljene i sve menjaju boje. Najveći toranj zaštitni znak Rijada trenutno svetli roze zbog meseca borbe protiv raka, žene nose roze tračice i opšta je kampanja u svim medijima u vezi toga.

Kako izgleda radna nedelja. Uglavnom ustajem u 5.00, nikada nisam volela da se spremam navrat nanos tako da sve želim polako. U 6.10 imam autobus do posla. Imali smo sreće do sada da vozači menjaju pravac kretanja pa sam onda otkrila još neke delove grada. Grad se inače širi neverovatnom brzinom, veliki problem je prevoz kojeg nema nego moram da koristim taksi koji ubija od cene. U zavisnosti od razdaljine cena može da bude od 30-50 dolara, u jednom pravcu. Naravno da je sve to odokativna cena jer se taksimetar ne uključuje. Neophodno je da imate vozača da bi se osećali bezbedno, e ako oćeš bezbednost ima da platiš. Bogu hvala ja ovde nadjoh koleginice koje su raspoložene za šetnje tako da ja polovinu puta šetam drugu polovinu se vozim pa kao malo manje platim. 

Elem, od 7-15.00 sam na poslu. Ovde se radi u 4 smene. Prepodnevna smena (AM shift) od 7-15h, popodnevna (PM shift) 11-19h, večernja smena od 15-22h i noćna smena od 22-07. Noću uglavnom rade kolege. Mada su oni noću samo za ne daj Bože. Prvo oni svi imaju kola pa dolaze drugo nisu nešto u fazonu da žene rade noću sem onih koje imaju smene od 19-07h. 

Tokom posla imate nekoliko pauza, najduža je za ručak. Od 12-12.45 niko vas neće pitati gde si bio jer to je vaša pauza. Sa poslom završavamo u 15.00. Juče nakon posla sam bila u šetnji koja je trajala blizu 4 sata. Raditi u operacionom bloku ima neverovatne prednosti jer na posao moram da dođem obučena u civilno odelo za razliku od odeljenjskih sestara koje bus čekaju u uniformama, pa posle posla odmah idu kući. 

Grad je zaista savršen, bar taj deo koji je zamišljen kao pešačka zona, kao da ste u bilo kom drugom svetskom gradu. Obzirom da moraju da se snađu za šetnje na +52 oni su taj problem rešili izgradnjom šoping molova u kojima klinci voze rolere i skejtborde. I ovde ima kafića na sve strane ali nažalost teško da će neko sedeti napolju. Kafići su podeljeni na muški i ženski deo kao i sve ostalo, restorani, fitnes centri, i svi prostori u kojima se očekuje druženje i mešanje polova. Malo mi je taj deo čudan....što se oblačenja tiče sva ta pokrivenost je više sociološki uslovljena nego religijski. Ostale muslimanke su takođe u varijanti "e bre ovi baš glume ludilo uopšte nam oblačenje nije uslovljeno verom" uostalom i kod nas u crkvu ne možete ko da idete na plažu. 

Što se tiče vikenda, petkom ništa živo ne radi (bar sam ja tako mislila dok jednog petka nisam krenula u šetnju) ali se preporučuje da je dan za nerad, mada od 16.00 sve radnje počinju da rade. Petkom obično radim po kući, pranje veša, brisanje ove prašineeeeee koje ima non stop, malo učim itd. Subota je već drugačija. U 9.10 imamo bus koji nas vozi do hipermarketa. Tačnije ti busevi voze svaki dan ali pošto sam ja na poslu onda idem subotom. Imamo fore čitavih 2 sata za kupovinu....važi samo ne znam kada da stignem da obidjem sve rafove. Znači iskoristim bus pa me taksi vrati nazad negde poslepodne. Dobro je da se podelite sa još nekim koleginicama onda je i cena taksija manja. U posebnom postu ću staviti malo fotografija....

Ok to bi bilo za ovo javljanje treba danas i nešto raditi ne samo sedeti.  

Edukacija, Saudi Health Council, NO i još mnogo toga....

Nema me da se javim imam prilično obaveza oko ostvarivanja prava na licencu za rad. Kada pristignete na posao prvo što vam savetuju je da završite sve pojedinosti oko licence za rad kako bi ste mogli da ostvarite pravo na iqam-u. Ajmo sad jedno po jedno

Saudi Health Council je izvšno telo koje vam omogućuje radnu licencu. Ovo se postiže dostavljanjem vaše dokumentacije (diplome, licence, za udate venčani list je obavezan) međutim ovde morate da dokažete da zaslužujete licencu polaganjem BLS (basic life support) i polaganjem prometric test-a. Problem sa kojim se sreću svi naši zemljaci ukoliko naravno nikada nisu napustili maticu je što mi ništa ne polažemo nakon završenih obrazovanja. Dobijamo licencu na lepe oči zato što se tamo nekome sviđa da ima 100 000 ljudi od kojih uzima kintu svakog meseca, to što niko ne proverava vaše kompetencije nego idete na predavanja, skupljate bodove i tako dalje je vrh gluposti kod nas. Da bi ovde zadržali licencu (za čije dobijanje sam ja pored dokumentacije i polaganja ispita morala da izdvojim 600 dolara) neophodno je da idete na edukacije, koje podrazumevaju proveru vaših kompetencija jer tamo se prilično oznojite što sa testovima znanja što praktično i još dobijate kontaktne sate. Za tri godine neophodno vam je 45 kontaktnih sati međutim problem je što je broj predavanja limitiran. Ne možete da slušate sve pa da tako ubirate sate, zna se tačno šta morate da slušate tj radite. 

Moram da priznam da mi je bilo izuzetno neprijatno kada me je instruktor na BLS-u pitao kada sam poslednji put imala edukaciju (po propozicijama na svakih 2 godine imate nov BLS, a 6 meseci nakon BLS polažete ACLS, a toliko vam vremena i treba da pripremite teorijski taj ispit), a mislim da su svi prisutni verovatno pomislili "iz koje ova pustinje dolazi" jer je odgovor na postavljeno pitanje bio NIKAD!!! Znači ja kao MS nikada nisam probala da radim KPR iako sam nekoliko puta zvala našu službu da dođu na kliniku da pomognu oko rada na modelima, da nas nečemu nauče. Pri tome sve koleginice koje su u svojim zemljama imale BLS su imale IDENTIČAN program koji vam omogućava Američka asocijacija za srce. Svake 4 godine se smernice za BLS dorađuju. BLS se u pojedinim zemljama uči od srednje škole ne znam zašto je samo kod nas sve to ostavljeno za odabrane!!! Na pojedinim mestima vi imate mogućnost upotrebe AED-a da li se iko od zdravstvenih radnika zapitao kako to radi, koje elektrode trebam da stavim kod odrasle osobe koje kod deteta od 8 godina koje kod deteta od 10 godina, kako se radi KPR kod dece, to su sve pojedinosti koje vas na BLS-u nauče. Pri praktičnom radu na modelu (lutki) morate da uradite kompresije grudnog koša. Kompresije se rade 2 minuta pa se menjate sa partnerom, posle 30 sekundi ja sam toliko bila umorna da sam mislila da ću se onesvestiti. Kako znate da su vam kompresije dobre tako što instruktor pored vas stavi aparat koji meri jačinu vaših kompresija pa kada pogledate u displej i vidite da umesto 5cm vi radite 2cm ugibanje grudnog koša baš vam i nije prijatno!!! 

Kad god počnem da pravim neku komparaciju šta sam ostavila i šta sad imam ovde od edukacija jadno se osećam. Osećam se kao da nikada nigde nisam išla u školu....Nažalost ili na sreću ja sad više ne znam ni kako to da predstavim ovdašnji zdravstveni savet nas vidi kao kursiste od 2 godine i svrstavaju nas u tehničare ne u med.sestre. 

To koliko mi je znanje razbistrilo mi se kada sam počela da spremam prometric test koji je još jedan u nizu provere znanja. Pojedina pitanja su bila da se uhvatiš za kosu i da je počupaš, kao naprimer:

Pacijent sa Hodčkin limfomom sa težinom 143 lb treba da prima Vincristine 25mcg/kg IV. Koliko mikrograma po kilogramu pacijent treba da dobije?

Znači prvo konvertuješ lb u kg pa ideš dalje sa preračunavanjem.... i još mnogo toga, kao na primer ako je u odvodima II, III aVf došlo do elevacije ST segmenta na kom zidu je došlo do infarkta: anteriorni, apicalni, inferiorni....pa onda ista ta pitanja sa ostalim odvodima, pa koliko je tranje QRS-a, pa ko je duže šta to znači, pa tumačenje normalnog ritma, tumačenje vrste aritmija, primena lekova. 

Primena lekova ovde je proceduralno dokumentovana u čak 28 procedura. I sve to mora da se zna. Podela lekova po nivoima opreza, lekovi sa visokim nivoom rizika daju se uz prisustvo dve sestre, koje individualno proveravaju pacijenta, dozu, naziv, postojanje potpisa lekara i tek kada obe dođu do istih informacija i sve provere zajedno odlaze do postelje pacijenta i rade administraciju lekova, posebno se beleže davanja insulina, varfarina, inotropa, a za narkotike i nepoštovanje dokumentacije oko propisivanja ili ne daj Bože nestanka leka ne gubite samo posao....Ukoliko je na kolicima za reanimaciju prekinut sigurnosni kod momentalno se obaveštava apoteka koja ovde ima pune ruke posla. Sve lekove koji se primenju pacijentu priprema apoteka koja ima svoju centralnu poziciju i satelitske apoteke na najurgentnijim tačkama, kardiohirurški šok i koronarna jedinica i oni se dostavljaju po nivou hitnosti i stabilnosti. Nestabilni lekovi se dostavljaju 10 minuta pre primene. Nakon otpusta pacijenta isti dobija mesečno sledovanje lekova uz detaljno obaveštenje oko primene.  

Edukacija oko zaštite kičmenog pojasa je trajala blizu 3 sata jer smo sve položaje morali da proverimo, da vidimo gde nas boli kičma, gde noge....na praktičnom delu smo dobili specijalne klizajuće čaršave koje smo postavljali ispod pacijenta da bi smo ga lakše pozicionirali u krevetu. Procena opterećenja se vrši uz pomoć skale i ako se brojčano utvrdi da je neophodno više izvršilaca da se pacijent pomeri ili vertikalizuje zabranjeno je da sami bilo šta uradite. Znači ne poštujete proceduru koja vam je propisana. 

Trenutno je u toku akreditacija ustanove preko JCI komisije....opsadno stanje je blaga reč.

I na kraju dođosmo do iqam-e. U najblažem to je Saudi ID bez kojeg vi u ovoj zemlji nepostojite. Niste u mogućnosti da ostvarite pravo na račun u banci, ne možete da kupite SIM karticu za internet za telefon, ne možete da napustite zemlju. Pardon, možete ali više nikada ne možete da se vratite.Tako da svi mi prva tri meseca jurimo u stvari za tim ID-jem jer treba otići kući i videti one koji vas u stvari najviše čekaju i kojima najviše nedostajete. 

Dosta za danas. Vraćam se svojim knjigama, valjda ću uskoro da se javim i sa svežim vestima. A i od ovih vas već boli glava hahahahahaha. Moj je moto ako su uspeli drugi uspeću i ja pa nisam valjda najgora?