E jesam lenja buba. Lepo počnem blog posle toga ga zapostavim. Od momenta mog poslednje javljanja je prošlo prilično vremena ali se isto tako ništa specijalno nije dešavalo. Početkom novembra 2015.počela sam da instrumentiram, prvo na hirurgiji za odrasle posle toga na dečijoj hirurgiji. Do marta meseca kada sam otišla na odmor bila sam "oprana" svaki dan u proseku od 8-11 sati. Znači mesecima. Prvo zbog momenta obuke jer sam zaista mnogo toga morala da naučim ali smo imali i problem sa osobljem jer nas je bilo nedovoljno. Naravno živ čovek sve izdrži pa sam i ja izdržala sve što se od mene tražilo. Mogu samo da zahvalim Bogu i kompresivnim čarapama zbog kojih nisam imala veće probleme sa bolovima u nogama. Sve u svemu, hirurzi su oduševljeni ja sam oduševljena jer sam za 3 meseca prošla i sito i rešeto, kolege su prezadovoljne jer imaju pouzdanu osobu i svi smo srećni i zadovoljni. Sada sam čak došla u situaciju da ja budem senior novim sestrama. Šta mogu da kažem za kardiohirurgiju....komplikovana, operacije traju užasno dugo, uglavnom se dosta toga kombinuje pa se u jednom aktu radi prilično mnogo, kod dece je tek to crnje i gore jer su u pitanju mane pa ih bude po nekoliko....ali ok sve se savlada.
Polovinom marta sam prvi put otišla kući posle 6 meseci. Da li trebam da kažem koliko je to kratko trajalo. Tri nedelje su proletele brzinom svetlosti. Svaki dan je bio ispunjen vidjanjima sa familijom, prijateljima pa onda sve isto pričaš svima. Uglavnom su pitanja bila vezana za odnos u društvu, odnos prema ženama, kako je ovde, jel jedu žive ljude itd....Mislim čudan smo narod, volimo da zabadamo nos u tuđe društvene sisteme pa onda postavljamo svakakva pitanja. Ja to vezujem i sa nedovoljnom informisanošću jer je zaista situacija takva da odavde ako nemate poznanike nema šanse da dobijete ni jednu informaciju. A i ako imate poznanike sve je stvar osobe i kako doživljava sve što je drugačije. Ja sam na kraju shvatila da bi meni i na Antartiku bilo super, ok ne baš skroz jer je tamo ipak ledeno. Nakon te tri nedelje došao je dan da se vratim nazad. Tu tugu koju osećate ona se ne može rečima iskazati. Trebalo mi je dva dana da dođem sebi i da kažem ajde preguraćeš i ovu muku.
Povratak na posao je bio sjajan. Prvo svi su primetili da sam se vratila, zatim su bili oduševljeni jer sam se svih setila i donela neke sitne poklone, Ceo dan su mi se zahvaljivali. Generalno meni je rad ovde zaista pesma, koliko god da mi je nekada fizički teško, psihički nije jer se na poslu prilično ismejem. Ljudi su sjajni, uvek raspoloženi spremni da pomognu i kada vide da uzvraćate istom meromstvarno je rad lakši.
Od nekih drugih aktivnosti ma i tu ima svega. Temperatura je preko 30 u hladu, aktuelan je bazen, sunčanje, šetnje u večernjim satima. Danas sam imala sreće pa sam putem Instagrama, koji je ovde inače najveća mreža za pružanje bilo kakvih informacija saznala da se održava prvi Sport expo. E to je moralo da se vidi i poseti. Naravno da je sve ono što je nama normalan sport ovde advance, hahahahahah. Ali ok, bilo je interesantno. Obzirom da smo mi zaljubljenici u grupne sportove oni su više za solo varijante, streljaštvo, kuglanje, karate, trke .....Generalno će morati više pažnje da posvete sopstvenoj fizičkoj aktivnosti jer je procenat oboljevanja od šećerne bolesti i srčanih bolesti ogroman. Gotovo 38% populacije mladjih od 30 godina su dijabetičari....što je užasan podatak. Što bi mi rekli ubiće ih kašika. E ta kašika i nikakva fizička aktivnost su glavni razlog svih ovdašnjih bolesti.
Pa ok, nije da nema dešavanja....treba samo da se sedne i piše. Do skorog kuckanja u ovaj moj komp.
