Ne mogu da kažem da je mnogo, ali za ovako kratko vreme ipak imam neku sliku kako sve ovde funkcioniše. Temperatura je ispod 30 stepeni što znači konačno se lakše diše. Sve više je devojaka koje dolaze iz Srbije vidim da su u zemlji potpisali i neki sporazum između ove dve države. To je dobro jer smo mi ovde kao tikve bez korena. Nema naše ambasade pa je zaista malo glupo.
U narednom periodu me opet očekuje neko silno učenje, zaista sam već na ivici od svih tih informacija, pri tom moram da prođem period adaptacije i u mojoj operacionoj sali jer radim i sa odraslim pacijentima ali i sa decom. Orjentacija je mesec dana kardiohirurških operacija za odrasle mesec dana pedijatrija. Nije ni malo jednostavno jer je posao potpuno drugačiji, pa mi se čini da od prethodnih veština znam samo da hirurški operem ruke i poznajem šavni materijal, ostalo je sve reda veličine vidim prvi put u životu. Međutim i pored toga ostali su super iznenađeni kako se u svakom trenutku snađem i nađem na svakom mestu u pravo vreme.
Znam ja šta ovde sve najviše interesuje kako u stvari sve izgleda. Mogu da kažem da su dani ispunjeni maksimalno, to je u jednu ruku dobro jer vam onda malo vremena ostaje da patite za kućom. Desi se nakada da mi je svega preko glave i da bih rado sela u prvi avion i vratila se nazad, a opet ima dana kada sve prođe lakše. Sve majke koje su ovde imaju isti problem, šta se dešava kod kuće da li su svi ok, kako se snalaze, ko najviše pati i tako dalje. Čak da se nalazim i u nekoj evropskoj zemlji bilo bi apsolutno isto. Kada vaši najmiliji nisu tu .....teško je.
Dakle konačno mi je stigla privremena licenca za rad. Uz pomoć te licence dobijam konačno ID broj i postajem prepoznatljiva u Saudijskoj Arabiji. ID broj je potvrda od strane poslodavca da vi ovde zaista imate kod koga da radite. Neko vam daje platu, imate krov nad glavom i tako dalje. Međutim ta licenca je takođe uslov za polaganje Prometric test-a. Test se polaže on-line u zgradi zdravstvenog saveta, traje tri sata, postoji 70 pitanja koja nisu ni malo laka i nakon testa dobijate momentalno obaveštenje da li ste položili ili ne. Sve je to lepo da vi ne morate svaki dan da radite, pa tokom radnih dana imate i Study days, znači još učenja i još matrijala za čitanje, a povrh svega toga neophodno je da polažem i ACLS. To jednostavno znači da će mi trebati oko 6 meseci za polaganje ACLS-a jer je u pitanju test naprednog održavanja života, gde pored praktičnog dela i odrađene kardiopulmonalne reanimacije još moram da znam i lekove i doziranje lekova. Sve u svemu da iskoristim malo ovo hladnije vreme, koje će potrajati reda veličine 3 nedelje, pa da se bacim na učenje.
Pored učenja intenzivno moram da učim i arapski jer je nenormalno da živim i radim u zemlji i pri tome da ne mogu da se sporazumevam nisakim.
Drago mi je što sam lepo prihvaćena od strane svih koleginica koje žive ovde, interesantno je što sam probala neverovatnu količinu hrane koju u Srbiji nisam mogla ni na slici da vidim. Specijaliteti su iz Malezije, Filipina, Indije, ali sam isto tako i ja njima pravila naše palačinke sa heljdinim brašnom, proju, neke slatkiše pa je onda to jedna papazjanija kada svi donesu svoju hranu ujutru.
Čega ovde nema: nema kupovne namirnica čitaj nema pekara ni ti je bilo šta otvoreno u 6 ili 7. Radnje se otvaraju od 9 ili 10. Bilo mi je potrebno gotovo 2 meseca da shvatim da radnje rade najčešće od 16-23h. Njima se ne isplati da otvaraju radnje ranije jer svi rade kasnije. Međutim iako sam čitala da garderoba ne može da se proba kada je kupujete u pojedinim šoping centrima postoje kabine. Ovo je naravno još jedna novina jer je ranije bilo moguće samo da kupite garderobu pa iako vam ne odgovara nema vraćanja nazad.
Ono što je užasno primetno na svakom koraku to je nažalost usvojen katastrofalan način ishrane i kupovina brze hrane. Nacija je jednim delom deformisana od debljine. U restoranima i menzama služe nenormalne porcije. Radnje su toliko pune namirnica i sve se prodaje na veliko. Hrana je super začinjena, puna masti, preterano slana tako da je najbolje kuvanje. Pripremiš sam sebi i Bog da te vidi. Večina zaposlenih navodi da se ovde ugojila po nekoliko kilograma, što zbog ne kretanja što zbog povećanog kalorijskog unosa.
Kod mene je varijanta kada sam videla da stvar ide u pogrešnom pravcu odmah sam našla teretanu u koju idem peške, sat vremena od posla, vežem 2 treninga i uživam. Svaki drugi dan tako. Što se tiče teretane iskreno sam očekivala više, ali sa druge strane pa šta više kad devojke koje dolaze imaju po pola tone. One više i ne mogu tako da su instruktori prinuđeni da snižavaju kriterijum. Većina treninga je anaerobna, malo ima skakanja, trčanja, ali ok pojedini su treninzi za pohvalu.
Ok to bi bilo to sada malo učenja.....red zabave red zbilje :))))
