Proslava praznika u Rijadu

Lepo je kada vam sve kolege čestitaju Božić ali nažalost pojma nemaju da ja ne pratim tu vrstu kalendara. Onda budu u šoku kada im kažem hvala ali poranili ste. Em je čudno što sam hrišanka a tek što im je čudno kada počenem da im objašnjavam da nemam veze za katolicima, jojjjj muke moje. Postoje ljudi koji su se školovali u Jugoslaviji pa pamte neke razlike (najčešće mi govore da mi je predsednik Maršal Tito hahahahahahah), ali nažalost većina nema pojma ni šta je Srbija ni gde je. Ono što me je jako obradovalo i na šta sam naročito bila ponosna do suza je primedba koleginice iz bloka koja je to rekla našoj glavnoj sestri;"Da li možemo da zaposlimo još 2 ovakve kao što je Ivana i da završimo posao sa osobljem?" Mislim da to govori sve .....

Sve po malo....

Moram priznati da ovde često nemam vremena za sve aktivnosti koje želim da završim. Radno vreme mi je od 7-15.30, medjutim odavde ne možete kući kada vam se završi radno vreme, tačnije možete ako hoćete da plaćate taxi svaki dan. Poslodavac je obezbedio prevoz zaposlenih medjutim taj prevoz podrazumeva nekoliko polazaka tokom dana. Poslepodnevno vraćanje kući je u 16.10. Dok taj autobus prođe prezakrčene ulice Rijada na kojima je milion automobila mi se u naše kuće vraćamo oko 17.00. A onda kada dođete ne znate gde ćete pre. Ukoliko je prodavnica blizu i imate da pazarite nekoliko proizvoda to je super, medjutim ako želite da kupite povrće i voće onda vam to oduzme oko 3 sata jer je najbliži supermarket na 20 minuta brzog hoda, ali se nažalost tamo zadržite satima!!!

Što se tiče bezbrojnih odgovora na mail-ove koji stižu iz Srbije od mojih poznanika, kolega, koleginica, familije ljudi!!! pa ja sam i pokrenula ovaj blog da me niko ne bi dodatno uznemiravao, bez ljutnje. Prvo meni je najvažnije da se čujem sa svojom porodicom. Obzirom da u Srbiji kao i u većini zemalja postoji taj momenat uštede vremena (hour saving) meni je sada udaljenost od kuće 2 sata, što je opet super jer je mojoj cimerki Australija udaljena 12 sati, Filipinima 9 itd....Bogu hvala nismo najgori. Znači moram da se dobro organizujem ako želim da budem u toku sa dešavanjima kod kuće. Svi koji mi pišu ili me kontaktiraju putem skyp-a žele da čuju kako je i kako sam se snašla? Sve sam ja to napisala pa evo neka ovo bude poslednji post na tu temu. Mislim da su vam interesantnije neke druge teme, e o tome ćemo sada.

U odeljenju operacione sale postoji internacionalna ekipa i mogu vam reći da je savršeno kada imate ljude sa svih strana koji vam pričaju razloge svog dolaska ovamo, sta vole da kuvaju, da jedu, kako provode vreme. 

Većina nas je ovde došla zbog svega onoga što nismo imali kod kuće: odlični uslovi za rad, poštovanje procedura, fantastične ne oporezovane plate. Imam dve koleginice iz Malezije koje su posle godinu dana uspele da dovedu i svoje porodice. Kako to funkcioniše zaista još ne znam, možda bih se i raspitivala da je moj muž raspoložen da dođe ovde međutim njega odlazak iz Srbije ne zanima i mislim da je potpuno u pravu jer da u ovom trenutku ostavimo oba deteta, nikako!. Dakle moje Malezijke su kao i većina Azijata vrlo snalažljive i kako je Saudijska Arabija počela da otvara vrata za gradjane Malezije tako su se oni odlično organizovali i za sve njihove zemljake pripremaju hranu. Porciju hrane naplaćuju manje od 10 dolara, dobro ovima što prave dobro ovima što kupuju. Imala sam vrlo otvoren razgovor sa njima u vezi života ovde, transfera cele porodice, cena rentiranja kuća, plaćanja računa i ono što su mi rekle me je potpuno zaprepastilo.

Rentiranje kuće (mislim da je površina oko 200 kvadrata, u blizini bolnice gde radimo (što je po meni jako lep kraj) je 2000 evra za 6 meseci. Malezijke imaju toliku mesečnu platu. Za razliku od njihove zemlje plata je astronomska jer u Maleziji dobijaju oko 150 evra platu. Kažu da nekako izađu sa tom platom na kraj ali ne mogu da uštede. Plaćanje rente je unapred. Plaćanje računa je bez poreza i za celu godinu računi su 300 evra. Što znači mesečno 30 evra za vodu i struju. Cena registracije kola je neverovatna, zato svi i voze (mislim svi muškarci jer je ženama vožnja kola zabranjena), a i registracija je svake treće godine i iznosi 100 dolara bez obzira na kubikažu. Cena benzina je takođe smešna za 900 dinara možete da napunite rezervoar. 

Za hranu sam već pisala da je slična našim cenama stim što su voće i povrće fenomenalno skupi. Bračni parovi koje ja ovde poznajem su uglavnom povezani sa medicinom. Najčešće su oba supružnika medicinske sestre. Za ostale ne znam kako se snalaze obzirom da turističke vize ne postoje i da bi ste došli u ovu zemlju morate da imate ugovor kojim potvđujete da ćete ovde biti zaposleni. U poslednje vreme sve češće čitam u novinama da za sva ona mesta koja mogu da popune sa svojim stanovništvom neće zapošljavati strance. Što se tiče rada u zdravstvu tu je situacija znatno drugačija jer zbog kulturološke barijere postoje brojne zabrane tako da im stranci sada dođu kao must have jer bi bez našeg znanja i stavova bili sa svojima na gubitku. Ali će i to verovatno uskoro početi da se menja.... 

Verovali ili ne ima i ovde zime

Priznajem da mi je bilo prilično šokantno jedno jutro na na +3 stepena. Jutarnji autobus totalno leden, napolju duva neverovatno hladan vetar, ja nažalost bez zimske garderobe pa šta sam imala to sam navukla na sebe i krenula na posao. Očekujem kada stignem da će me bar u bolnici sačekati toplo međutim tamo su klime ostale na režimu od leta pa sam i tu doživela šok. Jedino što mi je preostalo da idem i hitno kupim jaknu. 

Kupovine su ovde noćna mora iz više razloga. Ukoliko kupujete garderobu za sebe imaćete problem sa veličinama jer preferiraju male brojeve. Imaćete i problem sa izborom jer su cene paprene a izbor je sužen. Možda ja nisam uspela da pronađem adekvatne radnje ali nisam baš imala ni puno izbora. Tržni centri su prvo prilično udaljeni jer je grad veliki, u tim tržnim centrima je sve ogromno tako da je za mene to u stvari mučenje a ne zadovoljstvo. U većini tržnih centara su napravljene igraonice ili fudbalski tereni jer na +55 treba negde otići i baviti se nekim interesantnim stvarima. Ukoliko želite da obiđete sve radnje, jer generalno ovde je najzastupljenija prodaja, trebaće vam auto, šofer, i nekoliko meseci. 

Da se vratim na ovu moju kupovinu. Posle nekoliko sati lutanja i nekoliko puta izbacivanja iz radnji zbog molitve, konačno nađem šta sam želela, ali je to bilo posle 5 sati cunjanja po radnjama. Pored jakne trebala sam da kupim i neku klopu. E to je druga noćna mora. Rafovi u supermarketima su takvi da vam je zlo od svih proizvoda, veličina pakovanja, namirnica za koje nkada niste čuli. Većina namirnica je prilagođena većinskom Filipinskom stanovništvu a ono što stiže kao uvoz iz Evrope ili Amerike i Australije je neverovatnih cena. Evo par primera. Najskuplje namirnice su voće i povrće što je i logično obzirom da nepostoji šansa da to ovde uspe. Kilogram kajsija/bresaka (uvoz AUS) je 1000 dinara, paradajz takođe, teglica belolučanih paprika (kojoj sam se obradovala kao da sam pronašla zlatnu koku) i to od 300 gr je blizu 1000 dinara. Kilogram junetine, govedine 1200 dinara. Krompir je iz Libana i on je oko 120 dinara kilo (više vam se ne čini da je kod nas bilo šta skupo). Ulje se prodaje na flaše od po litar, 3L, 5L. Ulje je super kvaliteta, odličnog je ukusa ne znam odakle je ali ima svih vrsti ulja: kukuruzno, suncokretovo, maslinovo, ulje od susama, itd...Flaša od 3L je 430 dinara. U proseku po jednoj kupovini (neka je ona na nedeljnom nivou) potroši se između 10 000-20 000 dinara. Za naše uslove to je abnormalna cifra jer su mesečne plate tolike, ali ovde je to super jeftino i pristupačno. Generalno, ako bih radila preračunavanja pa ja bih ovde umrla od gladi. 

Već sam pisala o jezivom načinu ishrane koji ovde postoji. Mislim da ovde kuvamo samo mi koji smo došli u ovu zemlju. Koleginice sa kojima radim a koje su Saudi državljani one uglavnom svu hranu naručuju uključujući i doručak. Vrlo su čudni po pitanju shvatanja radnih obaveza. Ukoliko im je vreme za doručak ili ručak...to neće propustiti, i biće veoma ljute ukoliko ih tada uznemiravate. Imam utisak da nemaju razvijen empatski odnos kao mi. Naravno uradiće samo ono što je u njihovom opisu poslova i ni mrvu više. 

Što se samog posla tiče, kako vreme odmiče ja dobijam sve više obaveza i uključuju me u sve veći broj  intervencija. Kardiohirurške operacije su veliki izazov. Kod odraslih zbog srčanih bolesti a kod dece zbog anomalija. Sve su različite iako se sve čine iste, uglavnom je prisutna kanulacija velikih krvnih sudova, materijal koji se priprema je obiman, veliki je broj šavova koji se koristi, sve se koristi u velikim količinama.  Operacije traju jako dugo zato što su najčešće kombinovane. Dešava se da celo radno vreme budem "oprana", to je 8 sati. Sve u svemu, bez muke nema nauke.....

 

Živeti u KSA već dva meseca

Ne mogu da kažem da je mnogo, ali za ovako kratko vreme ipak imam neku sliku kako sve ovde funkcioniše. Temperatura je ispod 30 stepeni što znači konačno se lakše diše. Sve više je devojaka koje dolaze iz Srbije vidim da su u zemlji potpisali i neki sporazum između ove dve države. To je dobro jer smo mi ovde kao tikve bez korena. Nema naše ambasade pa je zaista malo glupo. 

U narednom periodu me opet očekuje neko silno učenje, zaista sam već na ivici od svih tih informacija, pri tom moram da prođem period adaptacije i u mojoj operacionoj sali jer radim i sa odraslim pacijentima ali i sa decom. Orjentacija je mesec dana kardiohirurških operacija za odrasle mesec dana pedijatrija. Nije ni malo jednostavno jer je posao potpuno drugačiji, pa mi se čini da od prethodnih veština znam samo da hirurški operem ruke i poznajem šavni materijal, ostalo je sve reda veličine vidim prvi put u životu. Međutim i pored toga ostali su super iznenađeni kako se u svakom trenutku snađem i nađem na svakom mestu u pravo vreme.

Znam ja šta ovde sve najviše interesuje kako u stvari sve izgleda. Mogu da kažem da su dani ispunjeni maksimalno, to je u jednu ruku dobro jer vam onda malo vremena ostaje da patite za kućom. Desi se nakada da mi je svega preko glave i da bih rado sela u prvi avion i vratila se nazad, a opet ima dana kada sve prođe lakše. Sve majke koje su ovde imaju isti problem, šta se dešava kod kuće da li su svi ok, kako se snalaze, ko najviše pati i tako dalje. Čak da se nalazim i u nekoj evropskoj zemlji bilo bi apsolutno isto. Kada vaši najmiliji nisu tu .....teško je. 

Dakle konačno mi je stigla privremena licenca za rad. Uz pomoć te licence dobijam konačno ID broj i postajem prepoznatljiva u Saudijskoj Arabiji. ID broj je potvrda od strane poslodavca da vi ovde zaista imate kod koga da radite. Neko vam daje platu, imate krov nad glavom i tako dalje. Međutim ta licenca je takođe uslov za polaganje Prometric test-a. Test se polaže on-line u zgradi zdravstvenog saveta, traje tri sata, postoji 70 pitanja koja nisu ni malo laka i nakon testa dobijate momentalno obaveštenje da li ste položili ili ne. Sve je to lepo da vi ne morate svaki dan da radite, pa tokom radnih dana imate i Study days, znači još učenja i još matrijala za čitanje, a povrh svega toga neophodno je da polažem i ACLS. To jednostavno znači da će mi trebati oko 6 meseci za polaganje ACLS-a jer je u pitanju test naprednog održavanja života, gde pored praktičnog dela i odrađene kardiopulmonalne reanimacije još moram da znam i lekove i doziranje lekova. Sve u svemu da iskoristim malo ovo hladnije vreme, koje će potrajati reda veličine 3 nedelje, pa da se bacim na učenje. 

Pored učenja intenzivno moram da učim i arapski jer je nenormalno da živim i radim u zemlji i pri tome da ne mogu da se sporazumevam nisakim. 

Drago mi je što sam lepo prihvaćena od strane svih koleginica koje žive ovde, interesantno je što sam probala neverovatnu količinu hrane koju u Srbiji nisam mogla ni na slici da vidim. Specijaliteti su iz Malezije, Filipina, Indije, ali sam isto tako i ja njima pravila naše palačinke sa heljdinim brašnom, proju, neke slatkiše pa je onda to jedna papazjanija kada svi donesu svoju hranu ujutru. 

Čega ovde nema: nema kupovne namirnica čitaj nema pekara ni ti je bilo šta otvoreno u 6 ili 7. Radnje se otvaraju od 9 ili 10. Bilo mi je potrebno gotovo 2 meseca da shvatim da radnje rade najčešće od 16-23h. Njima se ne isplati da otvaraju radnje ranije jer svi rade kasnije. Međutim iako sam čitala da garderoba ne može da se proba kada je kupujete u pojedinim šoping centrima postoje kabine. Ovo je naravno još jedna novina jer je ranije bilo moguće samo da kupite garderobu pa iako vam ne odgovara nema vraćanja nazad. 

Ono što je užasno primetno na svakom koraku to je nažalost usvojen katastrofalan način ishrane i kupovina brze hrane. Nacija je jednim delom deformisana od debljine. U restoranima i menzama služe nenormalne porcije. Radnje su toliko pune namirnica i sve se prodaje na veliko. Hrana je super začinjena, puna masti, preterano slana tako da je najbolje kuvanje. Pripremiš sam sebi i Bog da te vidi. Večina zaposlenih navodi da se ovde ugojila po nekoliko kilograma, što zbog ne kretanja što zbog povećanog kalorijskog unosa. 

Kod mene je varijanta kada sam videla da stvar ide u pogrešnom pravcu odmah sam našla teretanu u koju idem peške, sat vremena od posla, vežem 2 treninga i uživam. Svaki drugi dan tako. Što se tiče teretane iskreno sam očekivala više, ali sa druge strane pa šta više kad devojke koje dolaze imaju po pola tone. One više i ne mogu tako da su instruktori prinuđeni da snižavaju kriterijum. Većina treninga je anaerobna, malo ima skakanja, trčanja, ali ok pojedini su treninzi za pohvalu. 

Ok to bi bilo to sada malo učenja.....red zabave red zbilje :))))

   

Standardi i akreditacije

Sećam se da su na starom radnom mestu pojedine klinike prošle pravu golgotu prilikom prikupljanja dokumentacije za standardizaciju i akreditaciju svojih ustanova i isto se tako sećam neviđene gluposti koju je odvalio moj direktor reda veličine šta će nam akreditacija????

Kao neko ko obožava red rad i disciplinu, lično mi je bilo strašno da se akreditacija ustanove ne sprovede, ali razmišljajući sada o tome (iz perspektive osobe koja je ostavila jedan operacioni blok sa jednom cirkularnom i došla u blok sa 2 cirkularne + odgovornom instrumentarkom) shvatam da je u slučaju Srbije sprovođenje akreditacije ustanova nemoguće. Nemoguće je prvo zbog nedostatka LJUDI koji će raditi. Pa jel zaista i dalje neko misli da će sestre zapušavati sve moguće rupe? Pa to je u svetu napušteno svetlosnim godinama u nazad. Ovde sestra ne mrda od pacijenta, reaguje na svaki treptaj oka, a zašto? Pa zato što ima ko da je odmeni, da joj donese sve što joj je neophodno za zbrinjavanje tog pacijenta. Sestra je slobodna da koristi pauzu, da ide na godišnji kada želi bez griže savesti da će neka njena koleginica da padne na nos radeći, da može da odsustvuje sa posla zbog edukacije kojoj će se posvetiti u trajanju od 8 sati. Znači tek posle popune kadra idemo na drugo, a to je oprema koju mi opet nemamo, pisane procedure koje mi opet nemamo.....znači plus po plus i odosmo mi u minus.

Sa standardizacijom i akreditacijom idu i obaveze zaposlenih koji će se truditi svim silama da je opravdaju za sledeći put, a tu opet dolazimo do ljudi jer njihovim smanjenjem ispod svakog minimuma nema adekvatnog rada. Prema tome....akreditacija da, ali tek kada u intenzivnoj imate odnos 1 sestra 1 pacijent, plus pomoćno osoblje, kuriri, portiri, transporteri, spremači, pomoćnici sestara, pa gde je sestra edukator za svako odeljenje (jer je ovde posao selektovan po edukatorima na nivou odeljenja a ne cele kuće), odgovorne sestre smena, glavna sestra odeljenja. 

Možda će me demantovati oni čije su kuće uspele da urade akreditaciju ili je ona sprovedena, odrađena i sve ostalo na papiru, bez ikakvog pomaka u praksi. 

Vreme sporta i razonode

Pripremaju ći se da dođem ovde uvek sam imala bojazan da li ću vreme koje mi preostaje za sebe da ispunim. Kod kuće sa posla sam išla na posao...onaj kućni. Deca, škola, kuća, kućni ljubimci. Bukvalno sam imala satnicu kada šta radim jer samo sam tako mogla da funkcionišem. U minut sam bila precizna.

Kao hiperaktivna osoba sa 16 godina staža u teretanama po Beogradu, od toga 7 godina samostalnog vođenja treninga ne možete da zamislite šta za mene znači kretanje. Ako vam još napune glavu oko neke ugrožene bezbednosti pa to je tek strašno. Te žene ne smeju ovo ono, moraju da budu pokrivene, isključivo provereni taksista itd. Ima u tome istine, ali zaista delimične. Jadni Saudi verovatno pojma nisu imali da će im u grad doći žena koja po ceo dan pešači. U celom tom mom pešačenju ja počinjem da upoznajem grad uzduž i popreko, shvatam koje su ulice ok za šetnju kojih se treba malo kloniti (nešto i nisu za razgledanje), ali ok Bože moj idem pa gde stignem. 

Bogu hvala našla sam koleginicu srodnu dušu koja me prati u stopu. Naravno prvo moram ceo plan šetnje da joj izložim jer se ona jako boji cunjanja po gradu, onda sa njom proverim da li je maršruta ok, najčešće je ok, e onda idemo u akciju. U jednoj od tih akcija naletele smo na fitness centar u strogom centru sa relativno pristojnim cenama. Sve aktivnosti za žene su papreno skupe jer sve te teretane vode stranci. Imale smo sreću pa smo dobile besplatnu celodnevnu kartu i probale smo neke časove. Odlično smo se provele, upoznale ljude tj žene koje takođe žele da se bave sportom. Naravno nisam mogla da ne primetim da su nažalost sve sa prekomernom težinom iz prostog razloga što se ovde sva aktivnost svodi na odvezi me dovezi me. Šetnja je samo po tržnim centrima kojih ima zaista abnormalno mnogo. Ono što mi se sviđa u njima je što klinci voze rolere, skejtove, a i gde bi drugo na ovoj temperaturi od 40 stepeni i sa prosečnom vlažnošću vazduha od 1% ....jednostavno je neizdrživo.

Tokom priče o nekom budućem treniranju devojci za pultom napomenem da bi nama odgovarali popodnevni termini jer radimo pre podne te da bi nakon posla dopešačile do njih. Devojka je bila šokirana. Šokirana razdaljinom od 5km!!! You know what I mean? Ja joj kažem pa šta je to ni sat vremena šetnje, a onda moj šok jer ona pojma nema da u Rijadu postoje trotoari niti pešačka zona. Sve u svemu nakon treninga (2, jedan spining, 1 bokwa dance) tuširanja, odmaranja, krenusmo Hana i ja u nove radne pobede osvajanja glavnog grada. Šetnja je bila dvočasovna, razdaljina 6 km, do nekog tržnjaka da nešto pregrizemo, pa onda malo po tržnom centru sve u svemu 6 sati. Pri tom smo pronašle hiperhipermarket, toliku radnju u životu nisam videla. Kako smo ušle unutra tako mi nije bilo dobro od svih onih proizvoda, izobilja, samo od ptice mleko....generalno najbolji tržnjak do sada naročito što je pored njega i ogromna knjižara za sve od igle do lokomotive. Što materijala što knjiga. Sve mi se više čini da su neka ovdašnja ministrarstva dobila zadatak da sve što vide u belom svetu ovde donesu jer drugog objašnjenja za svo ovo izobilje nema. Nakon svih tih aktivnosti došao je na red i moj taksista, zaista sam imala sreću pa sam ovde naletela na nekolicinu divnih ljudi koji su mi zaista puno pomogli. Tako da dan itekako može da vam bude ispunjen...i više od toga. A sad spavanje.  

Vikend

Kao što sam kod kuće čekala vikende tako ih i ovde željno iščekujem. Naravno da bih se malo naspavala ali da bih i malo cunjala. Ovde je i dalje izuzetno toplo tako da su najčešće šetnje tokom poslepodneva. Počelo je sve ranije da se smrkava već oko 17.00 je mrak, ali kad se setim kuće gde obično u to vreme nigde nisam mrdala ovde baš tada promrdam. Imam utisak da su se ovde trudili da im grad bude što vesiliji noću, sve zgrade su osvetljene i sve menjaju boje. Najveći toranj zaštitni znak Rijada trenutno svetli roze zbog meseca borbe protiv raka, žene nose roze tračice i opšta je kampanja u svim medijima u vezi toga.

Kako izgleda radna nedelja. Uglavnom ustajem u 5.00, nikada nisam volela da se spremam navrat nanos tako da sve želim polako. U 6.10 imam autobus do posla. Imali smo sreće do sada da vozači menjaju pravac kretanja pa sam onda otkrila još neke delove grada. Grad se inače širi neverovatnom brzinom, veliki problem je prevoz kojeg nema nego moram da koristim taksi koji ubija od cene. U zavisnosti od razdaljine cena može da bude od 30-50 dolara, u jednom pravcu. Naravno da je sve to odokativna cena jer se taksimetar ne uključuje. Neophodno je da imate vozača da bi se osećali bezbedno, e ako oćeš bezbednost ima da platiš. Bogu hvala ja ovde nadjoh koleginice koje su raspoložene za šetnje tako da ja polovinu puta šetam drugu polovinu se vozim pa kao malo manje platim. 

Elem, od 7-15.00 sam na poslu. Ovde se radi u 4 smene. Prepodnevna smena (AM shift) od 7-15h, popodnevna (PM shift) 11-19h, večernja smena od 15-22h i noćna smena od 22-07. Noću uglavnom rade kolege. Mada su oni noću samo za ne daj Bože. Prvo oni svi imaju kola pa dolaze drugo nisu nešto u fazonu da žene rade noću sem onih koje imaju smene od 19-07h. 

Tokom posla imate nekoliko pauza, najduža je za ručak. Od 12-12.45 niko vas neće pitati gde si bio jer to je vaša pauza. Sa poslom završavamo u 15.00. Juče nakon posla sam bila u šetnji koja je trajala blizu 4 sata. Raditi u operacionom bloku ima neverovatne prednosti jer na posao moram da dođem obučena u civilno odelo za razliku od odeljenjskih sestara koje bus čekaju u uniformama, pa posle posla odmah idu kući. 

Grad je zaista savršen, bar taj deo koji je zamišljen kao pešačka zona, kao da ste u bilo kom drugom svetskom gradu. Obzirom da moraju da se snađu za šetnje na +52 oni su taj problem rešili izgradnjom šoping molova u kojima klinci voze rolere i skejtborde. I ovde ima kafića na sve strane ali nažalost teško da će neko sedeti napolju. Kafići su podeljeni na muški i ženski deo kao i sve ostalo, restorani, fitnes centri, i svi prostori u kojima se očekuje druženje i mešanje polova. Malo mi je taj deo čudan....što se oblačenja tiče sva ta pokrivenost je više sociološki uslovljena nego religijski. Ostale muslimanke su takođe u varijanti "e bre ovi baš glume ludilo uopšte nam oblačenje nije uslovljeno verom" uostalom i kod nas u crkvu ne možete ko da idete na plažu. 

Što se tiče vikenda, petkom ništa živo ne radi (bar sam ja tako mislila dok jednog petka nisam krenula u šetnju) ali se preporučuje da je dan za nerad, mada od 16.00 sve radnje počinju da rade. Petkom obično radim po kući, pranje veša, brisanje ove prašineeeeee koje ima non stop, malo učim itd. Subota je već drugačija. U 9.10 imamo bus koji nas vozi do hipermarketa. Tačnije ti busevi voze svaki dan ali pošto sam ja na poslu onda idem subotom. Imamo fore čitavih 2 sata za kupovinu....važi samo ne znam kada da stignem da obidjem sve rafove. Znači iskoristim bus pa me taksi vrati nazad negde poslepodne. Dobro je da se podelite sa još nekim koleginicama onda je i cena taksija manja. U posebnom postu ću staviti malo fotografija....

Ok to bi bilo za ovo javljanje treba danas i nešto raditi ne samo sedeti.  

Edukacija, Saudi Health Council, NO i još mnogo toga....

Nema me da se javim imam prilično obaveza oko ostvarivanja prava na licencu za rad. Kada pristignete na posao prvo što vam savetuju je da završite sve pojedinosti oko licence za rad kako bi ste mogli da ostvarite pravo na iqam-u. Ajmo sad jedno po jedno

Saudi Health Council je izvšno telo koje vam omogućuje radnu licencu. Ovo se postiže dostavljanjem vaše dokumentacije (diplome, licence, za udate venčani list je obavezan) međutim ovde morate da dokažete da zaslužujete licencu polaganjem BLS (basic life support) i polaganjem prometric test-a. Problem sa kojim se sreću svi naši zemljaci ukoliko naravno nikada nisu napustili maticu je što mi ništa ne polažemo nakon završenih obrazovanja. Dobijamo licencu na lepe oči zato što se tamo nekome sviđa da ima 100 000 ljudi od kojih uzima kintu svakog meseca, to što niko ne proverava vaše kompetencije nego idete na predavanja, skupljate bodove i tako dalje je vrh gluposti kod nas. Da bi ovde zadržali licencu (za čije dobijanje sam ja pored dokumentacije i polaganja ispita morala da izdvojim 600 dolara) neophodno je da idete na edukacije, koje podrazumevaju proveru vaših kompetencija jer tamo se prilično oznojite što sa testovima znanja što praktično i još dobijate kontaktne sate. Za tri godine neophodno vam je 45 kontaktnih sati međutim problem je što je broj predavanja limitiran. Ne možete da slušate sve pa da tako ubirate sate, zna se tačno šta morate da slušate tj radite. 

Moram da priznam da mi je bilo izuzetno neprijatno kada me je instruktor na BLS-u pitao kada sam poslednji put imala edukaciju (po propozicijama na svakih 2 godine imate nov BLS, a 6 meseci nakon BLS polažete ACLS, a toliko vam vremena i treba da pripremite teorijski taj ispit), a mislim da su svi prisutni verovatno pomislili "iz koje ova pustinje dolazi" jer je odgovor na postavljeno pitanje bio NIKAD!!! Znači ja kao MS nikada nisam probala da radim KPR iako sam nekoliko puta zvala našu službu da dođu na kliniku da pomognu oko rada na modelima, da nas nečemu nauče. Pri tome sve koleginice koje su u svojim zemljama imale BLS su imale IDENTIČAN program koji vam omogućava Američka asocijacija za srce. Svake 4 godine se smernice za BLS dorađuju. BLS se u pojedinim zemljama uči od srednje škole ne znam zašto je samo kod nas sve to ostavljeno za odabrane!!! Na pojedinim mestima vi imate mogućnost upotrebe AED-a da li se iko od zdravstvenih radnika zapitao kako to radi, koje elektrode trebam da stavim kod odrasle osobe koje kod deteta od 8 godina koje kod deteta od 10 godina, kako se radi KPR kod dece, to su sve pojedinosti koje vas na BLS-u nauče. Pri praktičnom radu na modelu (lutki) morate da uradite kompresije grudnog koša. Kompresije se rade 2 minuta pa se menjate sa partnerom, posle 30 sekundi ja sam toliko bila umorna da sam mislila da ću se onesvestiti. Kako znate da su vam kompresije dobre tako što instruktor pored vas stavi aparat koji meri jačinu vaših kompresija pa kada pogledate u displej i vidite da umesto 5cm vi radite 2cm ugibanje grudnog koša baš vam i nije prijatno!!! 

Kad god počnem da pravim neku komparaciju šta sam ostavila i šta sad imam ovde od edukacija jadno se osećam. Osećam se kao da nikada nigde nisam išla u školu....Nažalost ili na sreću ja sad više ne znam ni kako to da predstavim ovdašnji zdravstveni savet nas vidi kao kursiste od 2 godine i svrstavaju nas u tehničare ne u med.sestre. 

To koliko mi je znanje razbistrilo mi se kada sam počela da spremam prometric test koji je još jedan u nizu provere znanja. Pojedina pitanja su bila da se uhvatiš za kosu i da je počupaš, kao naprimer:

Pacijent sa Hodčkin limfomom sa težinom 143 lb treba da prima Vincristine 25mcg/kg IV. Koliko mikrograma po kilogramu pacijent treba da dobije?

Znači prvo konvertuješ lb u kg pa ideš dalje sa preračunavanjem.... i još mnogo toga, kao na primer ako je u odvodima II, III aVf došlo do elevacije ST segmenta na kom zidu je došlo do infarkta: anteriorni, apicalni, inferiorni....pa onda ista ta pitanja sa ostalim odvodima, pa koliko je tranje QRS-a, pa ko je duže šta to znači, pa tumačenje normalnog ritma, tumačenje vrste aritmija, primena lekova. 

Primena lekova ovde je proceduralno dokumentovana u čak 28 procedura. I sve to mora da se zna. Podela lekova po nivoima opreza, lekovi sa visokim nivoom rizika daju se uz prisustvo dve sestre, koje individualno proveravaju pacijenta, dozu, naziv, postojanje potpisa lekara i tek kada obe dođu do istih informacija i sve provere zajedno odlaze do postelje pacijenta i rade administraciju lekova, posebno se beleže davanja insulina, varfarina, inotropa, a za narkotike i nepoštovanje dokumentacije oko propisivanja ili ne daj Bože nestanka leka ne gubite samo posao....Ukoliko je na kolicima za reanimaciju prekinut sigurnosni kod momentalno se obaveštava apoteka koja ovde ima pune ruke posla. Sve lekove koji se primenju pacijentu priprema apoteka koja ima svoju centralnu poziciju i satelitske apoteke na najurgentnijim tačkama, kardiohirurški šok i koronarna jedinica i oni se dostavljaju po nivou hitnosti i stabilnosti. Nestabilni lekovi se dostavljaju 10 minuta pre primene. Nakon otpusta pacijenta isti dobija mesečno sledovanje lekova uz detaljno obaveštenje oko primene.  

Edukacija oko zaštite kičmenog pojasa je trajala blizu 3 sata jer smo sve položaje morali da proverimo, da vidimo gde nas boli kičma, gde noge....na praktičnom delu smo dobili specijalne klizajuće čaršave koje smo postavljali ispod pacijenta da bi smo ga lakše pozicionirali u krevetu. Procena opterećenja se vrši uz pomoć skale i ako se brojčano utvrdi da je neophodno više izvršilaca da se pacijent pomeri ili vertikalizuje zabranjeno je da sami bilo šta uradite. Znači ne poštujete proceduru koja vam je propisana. 

Trenutno je u toku akreditacija ustanove preko JCI komisije....opsadno stanje je blaga reč.

I na kraju dođosmo do iqam-e. U najblažem to je Saudi ID bez kojeg vi u ovoj zemlji nepostojite. Niste u mogućnosti da ostvarite pravo na račun u banci, ne možete da kupite SIM karticu za internet za telefon, ne možete da napustite zemlju. Pardon, možete ali više nikada ne možete da se vratite.Tako da svi mi prva tri meseca jurimo u stvari za tim ID-jem jer treba otići kući i videti one koji vas u stvari najviše čekaju i kojima najviše nedostajete. 

Dosta za danas. Vraćam se svojim knjigama, valjda ću uskoro da se javim i sa svežim vestima. A i od ovih vas već boli glava hahahahahaha. Moj je moto ako su uspeli drugi uspeću i ja pa nisam valjda najgora?

Operacioni blok o kome sam samo sanjala postao je stvarnost

Da da dragi moji prava je čast i zadovoljstvo raditi u operacionoj sali u kojoj se ništa ne improvizuje i u kojoj imate magacin za sav rezervi materijal veliki kao hipermarket. U jednom trenutku moja Nurse in charge kaže ok vreme je da upoznaš magacin, jeste da mi imamo Nurse aid ali ako je nešto neophodno a sama  si ipak moraš tamo da uletiš i pronađeš materijal. Kažem naravno pa kako ću drugačije znati gde šta stoji. Kod kuće sam koristila jedan trik a to je da sam što ćešće sređivala sve te ormare i magacinski prostor, proveravala sterilnost jer sam se samo tako upoznavala sa nekim izmenama mada nikada nismo radili neke velike promene jer smo onda morali da obaveštavamo sve zaposlene pa je to stvaralo pometnju.  Šetamo tako dugačkim hodnikom i ulazimo u magacin koji je pun kao šipak. Ok vidim sve poznati materijali, šavovi, klipse, flasteri, drenovi, aspiracioni kateteri, urinarni kateteri itd.....Na tom mestu se nalazi i zavojni materijal, mantili, čaršavi, komprese uredno popakovani ili u setove ili pojedinačno i naravno apsolutno je sve za jednokratnu upotrebu. Moja Nurse in charge koja je takođe došla iz zemlje trećeg sveta ima iste poglede na čuvanje materijala kao i ja, da se ne rasipamo, da štedimo međutim politika kuće je takva da se ništa ne štedi jer je bezbednost pacijenta na prvom mestu. 

Posle magacina ulazimo u sterilan deo prostora centralne sterilizacije u kojem se nalaze setovi za operacije. Na svakom obeležje za koju se operaciju koristi, uredno razvodvojeni setovi za odrasle i decu, elektrode za defibrilator svih veličina itd. 

Posle toga vodi me u "srednji" deo operacionih sala (prostor između dve operacione sale) gde se odlaže najneophodnije, tu je aparat za sterilizaciju (flash sterilizacija najčešće) brojni aparati kako ne bi pravili gužvu u operacionim salama. 

Operacione sale su savršene, centralni monitoring za pacijenta, monitor za elektronski medicinski karton, nema listanja istorije bolesti već se uđe u pacijentov karton izlistaju se urađene analize, pregledaju snimci koronarografija itd. sve je koncipirano da nema mnogo šetanja po sali. U sali radi nekoliko odeljenja, ali je sve dovoljno prostrano da niko nikome ne smeta. Cirkularna isntrumentarka ima svoj sto na kome vodi dokumentaciju, na tom stolu stoji sve od dokumenata za pacijenta, tu se beleži celokupna potrošnja, piše se sestrinska dokumentacija i za tim stolom šef ekipe radi TIME OUT. Time out je kratak brifing tokom kojeg svi učesnici operativnog procesa moraju da se predstave i da imenuju svoju ulogu na početku operacije, a na kraju se ovim procesom verfikuje koja je operacija urađena, da li su svi instrumenti na broju i sve gaze.

Pacijent se pozicionira na operacioni sto i nakon pranja operativnog polja vrši se prekrivanje onim čaršavima za jednokratnu upotrebu. Sve što dolazi u kontakt sa pacijentom je za jednokratnu upotrebu i na kraju operacije se apsolutno sve baca. 

Zapažanja koja su me oborila sa nogu: u jednoj sali rade tri instrumentarke, oprana i 2 cirkularne. Postoje tri pauze tokom dana, najveća pauza je za ručak i za molitvu. Oprana instrumentarka tada biva zamenjena jednom od cirkularnih, niko ne stoji duže od 3 sata tokom operacije sem hirurga. Oni su prisutni i nemaju pauze za sve vreme trajanja operacije. Zbrinjavanje operativnog polja je zaduženje prvog asistenta. On previja ranu, uklanja sve sa pacijenta, i prisutan je dok pacijent ne napusti salu. Poštovanje pacijentove ličnosti je neverovatno. Ni u jednom trenutku pacijent se ne otkriva, polna regija je prekrivena sve vreme, nakon operacije pacijent se prekriva belim čaršavom i belim ćebetom i tako transportuje u ICU. Kolege koje su taj dan radile su pokazale takvu vrstu nežnosti da bi sve žene mogle da se postide. Sve što je dolazilo u kontakt sa pacijentovom kožom je bilo zaštićeno gazama kako se ne bi napravile promene na koži, pacijent je smešten u topao i čist krevet sa snežno belom posteljinom. 

Zbrinjavanje instrumenata nakon operacije se ne radi istog momenta već nakon 15 minuta od odvoženja pacijenta u ICU. Sav upotrebljen instrumentarijum se odvozi u prljavi deo centralne sterilizacije gde zaposleni rade pranje, sušenje, pakovanje i sterilizaciju instrumenata. Svako zna svoj posao tokom dana, instrumentarke koje su u salama dobijaju napismeno gde su raspoređene. 

Ovaj operacioni blok jeste zadužen za srčane operacije međutim dešava se da i druge specijalnosti obavljaju svoje operacije u ovom bloku ukoliko su pacijenti kardiološki nestabilni. Ovo naročito važi za decu.  Za sada toliko, vidimo se u sledećem postu. 

AdDiriyah historical

Ne nije istina da samo radim ovde, idem na neka nova i interesantna mesta. Objašnjenja ćete naći na wikipediji a kako smo se mi proveli....

Kad neko ima više sreće nego pameti hahahahahah

Nakon ponovne evaluacije mojih veština shvate ljudi da sam scrub nurse i da sam u stvari neophodna operacionom bloku. Pre nedelju dana sam počela tamo da radim i utisci su savršeni. 

Poslovi su opet strogo selektovani, niko tamo ne radi sve.

Head nurse - radi organizaciju, ima sve u malom prstu sve vidi i sve zna i mora sve da zna. Informacije dobija od

Nurse in charge - zadužene za nesmetano odvijanje procesa rada, sve molbe, pritužbe, saveti idu ka njima i od njih.

ODT - operation department technician su medicinske sestre koje su oprane ili su cirkularne. ODT najčešće nadziru posao na dve operacione sale, između dve sale se nalazi prostor za odlaganje materijala, prikupljanje prljavih instrumenata, flash sterilizaciju ili regularnu parnu sterilizaciju, paralela sa mojom bivšom klinikom bi bila "srednji" deo. Ko razume shvatiće...ODT je zvanje koje stiču rezidenti Saudijske Arabije posle završenog treninga. Još uvek nisam provalila koliko sve to traje. 

SN - medicinske sestre koje su na treningu i koje će jednog dana početi da učestvuju u operacijama.

Prostor operacionog bloka je strogo kontrolisana zona, sa zasebnim ulazima, prostorom za presvlačenje sa lokerima. Svaki zaposleni ima dva lokera. Jedan loker je za naše lične stvari i od njega samo mi imamo ključ, drugi ključ delimo sa perionicom. Onog momenta kada bacimo prljavu uniformu na pranje (obeležene su brojem lokera ne imenom) perionica nakon pranja vraća uniformu bez da vas uznemirava već samo otvore loker i ostave čiste uniforme.
Nurse aid - obezbeđuje sale sa neophodnim materijalom. Za sav materijal koji je neophodan iz sale okrenete telefonom nurse aid i naručite šta vam treba.  

Poslovi u op bloku se dele na prijemni deo gde se nalazi tabla sa rasporedom operacija, njihovim brojem, imenom pacijenta, brojem doza krvi itd. Tabla je bela i po njoj se piše markerom. Onog momenta kada transporter ode po pacijenta precrtava se redni broj tako da čim pogledate tablu imate sve informacije, nema ponavljanja tipa:" jel uvodimo, ili ne, jel neko otišao po pacijenta" i brojne druge gluposti koje vam oduzimaju pola radnog vremena. U tom delu sale se nalazi kompletna administracija i u stvari dobar team lider koji tu radi vrši neophodnu trijažu unutar sala. Osoblje u sali misli samo na pacijenta i operaciju. Ovde se vrši uvođenje pacijenta u elektronski karton, ti početni koraci su od krucijalnog značaja jer kada pacijenta preuzme ICU oni već imaju sve informacije koje su im neophodne za pacijenta. U ovom delu je smeštena i soba za oporavak i kolica za hitna stanja. Koja je razlika u poslovima Srbija-KSA op sala. Unutar prijemnog dela se nalazi frižider za krv (identičnog izgleda kao i onaj iz zavoda za transfuziju) krv transportuju transporteri na naš poziv upućen banci krvi. Krv za pacijenta obezebeđuje familija, što je ovde najveća čast. Do sada se nikada nije desilo da nema krvi za pacijenta (to je kulturološka premisa....nismo im dorasli po ovom pitanju) kada se krv dostavi, koordinator prijemnog dela proverava ispravnost krvi brojeve boca i svu krv raspoređuje u kasete unutar frižidera. Ostali derivati krvi se dostavljaju na zahtev. Unutar sala se ništa ne greje niti otapa, sve stigne već pripremljeno za primenu. Joj Bože kad se samo setim glavobolje zvana "molim te nađi nekog ko će da donese krv iz zavoda"....broj nepravilnosti koje sam ostavila za sobom je neverovatan. U prijemni deo transporter dovozi pacijenta sa odeljenja, pratnja za pacijenta u vidu rodbine je OBAVEZNA. Pored pacijenta je uvek neko od rodbine, za muškarce su tu supruge, za žene muževi, braća sinovi. Tokom boravka pacijenta u prijemnom delu cirkularna instrumentarka obavlja fizikalni pregled i sva njena zapažanja se beleže u protokol. Naročito se vodi računa na stanje kože, sluzokoža, amputirane delove tela, postojanje implanta, utvrđuje se kada je pacijent dobio antibiotik, ili neki drugi lek. Anesteziolog je kontinuirano pored pacijenta i kada je završen fizikalni pregled i sve se ubeleženo u ček liste, koje ostaju trajnji dokument, pacijent se odvozi u salu.

Nekoliko rečenica o identifikacionim narukvicama. Njih ima onoliko koliko pacijent ima stanja koja potencijalno mogu da mu ugroze život. Bele su klasična ID koju imaju svi pacijenti, crvene su za krv, žute su za rizik od pada. Nakon utvrđivanja identiteta ove narukvice (koje po standardu nesmeju da se skidaju sa pacijentove ruke) kako ne bi smetale tokom operacije bivaju isečene i stavljene u medicinski karton pacijenta, onog momenta kada je operacija završena ispisuju se nove narukvice koje se stavljaju pacijentu pre napuštanja operacione sale a one isečene ostaju u istoriji bolesti.

Ovaj prijemni deo predstavlja srce sale, odatle kreću sve informacije i tu se slivaju sve informacije. Dobra koordinacija na ovome delu ne dovodi do zastoja tokom rada unutar sala. Što se tiče sala o njima u drugom postu.... 

Prvi dan na poslu

Glavne sestre ovde imaju jedan fenomenalan princip. Nije život samo posao. Da bi ste na poslu bili ispunjeni i da bi ste radili sa motivacijom i elanom neophodno je da budete srećni i zadovoljni. Ukoliko se odlučite na posao koji vas ne ispunjava ili ako niste zadovoljni, imate problem koji vas tišti, neraspoloženi ste onda dobro razmislite šta u svari želite.

Obzirom da smo sletele u petak (petak i subota su ovde dani vikenda) mi smo u subotu imale slobodan dan. To se ne dešava svima, mi smo imale sreću. Ostale koleginice koje su došle iako su sletele oko 22h, morale su ujutru da se jave na posao. Taj prvi dan kada spustite kofere u praznu sobu, nenameštenu, sa kesom punom namirnica koju dobijete i flašom vode je u stvari strašan. Gledate oko sebe prazne zidove i razmišljate da li je ovo zaista ono što želim. Ovde sam ja opet imala sreću. Vila u kojoj sam smeštena je bila useljena. Dve koleginice su ovde živele, sve je bilo na svom mestu, sređeno i dovedeno u stanje da ste u stvari u kućnoj atmosferi. Jedino je moja soba bila u haosu koji sam ja već narednog dana sredila. Kada se sada vraćam sa posla imam utisak da sam ovde već mesecima. 

Prvi dan na poslu izgleda tako što se javljate svom odeljenju, sačekuju vas glavna sestra i edukator oni vas upućuju u kadrovsku službu tamo završavate sve pojedinosti i papirologiju koja je pozamašna, iz kadrovskog odlazite u preventivnu medicinu da vam odrade zdr. knjižicu, zakazuju vam sistematski pregled i posle toga se ponovo vraćate na svoje odeljenje. Na odeljenju vas već čekaju pripremeljene uniforme (dobijate 4 uniforme), opet gomila papira, gl.sestra vam objašnjava da morate odmah da počnete sa pripremom papira za SHC (Saudi health council), dobijate sve informacije i uputstva, raspored koji vam ukazuje na edukaciju, jer ste vi prvo na probnom radu, i posle toga idete nazad u compaund.
Za pripremu dokumenata za SHC i Data flow neophodno je da pripremite oko 1200 SAR. Obzirom da se već sledećeg dana dobija ček sa pola plate imaćete para sve da platite. Sve ovo je neophodno zbog dobijanja Iqame jer bez nje vi u stvari ne postojite u ovoj državi. Imajte na umu da je neophodno da za SHC, ponesete iz Srbije najmanje po 2 fotokopije svih dokumenata, 12 fotografija, a ovde ćete dobiti još dokumenata i za nas je obavezno da položite prometric test. To će vam sve biti objašnjeno od strane gl.sestre. 

Na posao dolazite obezbeđenim autobusom koji polazi ujutru u 6.10, na poslu ste već u pola 7, taj isiti autobus vraća zaposlene iz noćne smene kući, poslepodne postoji polazak u 18.10, vraćanje sa posla je u za popodnevnu smenu 16.10 i 19.45.

Drugog dana na poslu opet završavate gomilu papirologije, preglede itd. Ukoliko po rasporedu imate NC1-toga dana imate orjentaciju sa edukatorom, NO-je nursing orientation, CB1,2,3-je cardio basic, Dsn - je rad u smeni sa koleginicom i nakon 10 smena ostajete sami sa pacijentom, BLS-je kurs održavanja života taj sertifikat moraju da imaju svi zaposleni, a poželjno je da imaju i ALSC. Uglavnom rasoređuju vas na gomilu kurseva i edukacija. Za mesec dana imate 15 smena. Imate pravo da kažete kako vam odgovara da radite, sve dobijate napismeno, dobijate gomilu edukativnog materijala i krećete sa učenjem. Nakon NO polažete ispite i ukoliko položite uspešno ste završili probation period. 

Koncepcija rada na odeljenju je sledeća:

menadžment čine Head nurse, Nurse clinician, Charge nurse

zaposleni su Staff nurse

pomoć sestrama pružaju Nurse assistant

Poslovi su delegirani, tako da se zaista niko ne pretrže. Pauze: prepodne 30 minuta, pauza za ručak od 12-13h, uveče 30 minuta. Smena traje 12 sati od 7-19, u 19.00 je handover. Apsolutno se sve beleži za pacijenta. Kompletna dokumentacija je elektronska preko ICCA sistema. Podela terapije je jedinstvena preko Pixy-softvera. Pristup softveru je uz pomoć ostavljanja otiska prsta. Ukoliko se desi da potražujete 1 ampulu leka a nakon uzimanja ampule iz ormarića skener ampula skeniranjem utvrdi se da je uzeto više ampula nego što je potraživano idete odmah na razgovor, naročito je ozbiljna situacija kod uzimanja narkotika. 

Sestrinske aktivnosti se dokumentuju po NANDA sistemu sestrinskih dijagnoza intervencija i ishoda. 

Htela sam da vam napomenem da rad ovde nije šala. Ukoliko nemate dovoljno veština za posao za koji ste potpisali to će se utvrditi još prvog dana. Popunjavanje dokumenta sa veštinama uradićete još jednom i biće vam savetovano da ne folirate da nešto znate a u stvari ne znate jer će vas proveriti na licu mesta, a onda ćete biti u velikom problemu. Odlično znaju sistem regrutovanja ljudi kojima se savetuje da nakite veštine i CV a onda ti isti kada dođu da rade ostaju sami. Neka vam je tada Bog u pomoći. 

To bi bilo za početak. Idemo dalje neki drugi put. 

 

Malo o životu ovde....

Kada se odlučite da odete u zemlju o kojoj nemate nikakvu informaciju, pri tom imate porodicu, ceo život vam je vezan za neke akcije naravno da ste u ozbiljnoj panici. U panici su i svi ostali, prvo muž, deca, familija....Tada pokušavate da dobijete informacije od svih onih za koje ste čuli da se tamo nalaze. Međutim to je prva greška. Svi koji odu žele što pre da zaborave život koji su imali, neki su možda avanturisti. Samo im treba još neka ženturača da ih gnjavi.

Život će vam biti onakav kakvim ga sami napravite. Savršeno sam srećna sa devojkama sa kojima živim. Obe su za mir, tišinu, čistoću, kompromis. Ukoliko ste namćor i drugi će biti namćori. Ukoliko isterujete svoje ideje to niko neće da trpi. Oni koji su ubraku znaju o čemu pričam. Brak je kompromis i ako ste za isti spremni brak uspeva, nema ništa na silu. 

Imala sam sreću pa devojka sa kojom sam doputovala ima rođenu sestru koja ovde radi već godinu dana. Ona nam je bila vodič kroz sve i pomagač u svemu. Čim smo sletele najvažnije je bilo da svi oni koji jedva čekaju da vas čuju dobiju informaciju da ste živi hahahahahahahaha. Moj suprug svaki moj let prati na računaru i onda objašnjava gde sam i šta sam, tako da je familija tačno znala kada sam dotakla aerodromsku pistu. Onda kreću pitanja tipa, šta je kako je jel imaju dve glave tri ruke, šta rade itd. Rade sledeće..... umiru od smeha. Ovde je sve polako za sve ima vremena i ako to prihvatite vi ste dobitnik. 

Život ovde podrazumeva skup pravila koje morate da poštujete. Zakon je šerijat, SVE je podređeno veri. Do 2010. žene su ovde postojale samo kao rasadnik budućih pokolenja. Godina u kojoj živi KSA je 1436. Oni prate kalendar koji podrazumeva 354 dana u godini i koji je vezan za lunarne mesece. U oktobru ulaze u 1437 godinu. Kada imate ovakav podatak onda shvatate da su oni u stvari ispred svog vremena hahahahahahaha, imaju internet, voze kola, imaju sve pogodnosti koje imamo i mi. Kada oni budu želeli da se promene, promeniće se. Stranci su ovde zaposleni za to su nagrađeni što kroz platu što kroz boravak u vilama i nijedan stranac ne može da ih menja. Može samo da se prilagođava ili da ode odavde. 

Šta je najstrožije zabranjeno: alkohol, droga, zloupotreba lekova. Za to slede smrtne kazne. 

Ponašanje prema ženama. Postoji jasna segregacija među polovima. Mešanje ne sme da postoji, postoje čekaonice za žene i muškarce. U restoranu su razdvojeni delovi za porodicu i za samce muškog pola. Žene ne voze i mogu isključivo da sede pozadi. Gradski prevoz ne postoji. Ženama je dozvoljeno da budu otkivenih lica, ali one same neće. Abaya za žene strance je obavezna, dobro je nositi i maramu sa sobom. Burka je obavezna za rezidente ženskog pola. 

Razotkrivanje tabua. Ovi ljudi žive svoj život i uživaju u njemu. Ne pada im napamet nešto da menjaju. Obrazovanje je obavezno. Mlade devojke koje su završile školovanje rade i sve je veći broj devojaka koji želi da radi. Mislim da one više vole da rade od svojih muških sunarodnika. Ljubaznost je njihova glavna odlika. Osmeh je obavezan, spremni su da vam pomognu u svakom trenutku. Devojke koje su otkrivenih lica su prelepe. Sve do jedne. Vesele, nasmejane, spremne na šalu. Nekoliko njih mi je samovoljno prišlo sve govore savršen engleski jedna koja me je prvi put u životu videla mi je ponudila svoj broj telefona da se čujemo ako mi nešto treba. Na pitanje odakle sam mešaju Sibir i Balkan. Povezuju nas sa Novakom Đokovićem što je plus. 

Kako se zabavljaju, pojma nemam. Ovde postoji nekoliko šoping centara koji su snabdeveni bolje nego neki u Barseloni a pri tom su jeftiniji. Sve je jeftinije i sve se kupuje na pakete. U životu nisam videla onolika pakovanja ženskih uložaka. U jednom tržnom centru koji sam do pola obišla zadržala sam se 6 sati. Izlozi su uređeni kao bilo gde u svetu. Imaju sve namirnice i ne oskudevaju ni u čemu. Isključivo voze japanska i američka vozila, gužva u saobraćaju je neizdrživa. Imaju čudan način vožnje jer niko ništa ne poštuje ili poštuje vrlo malo a opet se nekako snalaze u saobraćaju. Pešački prelazi ne postoje. Postoji dovoženje i odvoženje iz nabavki, šetnja je za sada meni nepoznanica. Parkovi se navodnjavaju kontinuiranim snabdevanjem trave vodom. Park je napravljen tako da su cevi postavljene po zemlji pa preko toga ide trava. Na + 55 zelenilo teško opstaje. Pojedini delovi Rijada, noviji delovi su savršeno lepi. Vrlo podseća na Dubaji u koji često odlaze. 

Za sve one koji pitaju kako možeš da budeš pokrivena ceo dan....meni to ne predstavlja problem. U odnosu na njih toliko štrčim ovako bela da mi je ta abaya savršena. Bez nje bi se osećala neprijatno. Abaya je odevni predmet koji danas rade dizajneri. Postoje tako lepi modeli da su naše devojke počele sa kupuju te dezenirane. Postoje abaye u bojama, ona ne mora da bude crna, burka mora, ali abaya ne. Ona mora da bude široka, sa dugačkim rukavima i mora da se vuče po zemlji. Kada mi devojke kažu da idemo do grada ja mogu da budem u trenerci, ali ako imam dobru abayu super se osećam. Izlazak je ovde planiran samo do prodavnice, šoping centra, restorana ili drugog kompaunda za koji vam je potrebno da vas rezident kompaunda najavi za ulazak. Ono ludilo koje postoji u Beogradu...hahahahahahaha sa splavovima polugolim devojkama, pijanim i drogiranim, oni ovde nemaju. Ukoliko se odlučite za život i rad ovde morate da shvatite da se na neki način vraćate u 15 vek. 

Dobre strane: ukoliko vam i muž radi ovde, vi ste na konju. Imate opciju da kupite auto ili da ga rentirate i da putujete po Arabiji, do Bahreina, Dohe, Dubaija....gde hoćete. Određen broj naših sunarodnika se upravo tako snašao i mogu vam reći da uživaju. Osim moje porodice koja mi nedostaje (ali Bogu hvala svim aplikacijama i društvenim mrežama pa ni to nije tako strašno) meni je za sada prijatno i radujem se svakom novom danu.

O poslu ćemo nekom drugom prilikom. A i sa time sam oduševljena. Svaka im čast za neke momente.      

U belom svetu part 1

Pošto sam konačno došla malo sebi red je da konačno napišem šta se dešava kada dobijete kartu i otputujete. 

Nakon dobijanja enter vize koja podrazumeva vreme od 90 dana može da vam se desi da ne dobijete kartu onako kako ste planirali. Naša grupa od 5 devojaka podeljena je na dva dela pri čemu su tri devojke otišle početkom septmebra nas dve polovinom i to na naše insistiranje. Nije nikakav problem da insistirate da vam daju kartu i urade onako kako ste se dogovorili. Ipak ste vi ispoštovali ceo dogovor sada je red na njih. Međutim zapamtite ovde niko ne razgovara povišenim tonom i kod njih samo osmeh dobija. Čim krene nervoza vi gubite. Zato sa svima fino i polako.

Kartu kupuje poslodavac u oba smera. Mi smo letele preko Instanbula, razmak među letovima je bio 5 sati ali je to sasvim poželjno jer vam se karta ne izdaje odmah za sve pravce nego morate da uradite novo bukiranje leta u Istanbulu. Istanbulski aerodrom je meni opšta nepoznanica i tamo se redovno gubim. Još ako uletite u vreme hadžiluka....nemam komentar. Za let do Rijada i Džede bila je neviđena gužva. Jedan od avio prevoznika obavezno mora da bude Saudia airlines, što je super jer je usluga neverovatna. Takvu uslugu nisam imala ni kod jednog avio prevoznika. Let traje 4,5 sati. 

Prispeće u Rijad je već druga priča. Aerodrom je prelep, raskoš je na savkom koraku, ali nažalost i gužva. Prosečno vreme čekanja na pasoškoj kontroli je više od 3 sata i raščišćavanje gužve počinje onda kada narod izgubi sve živce. Mi smo doživele neverovatnu ljubaznost aerodromskih službenika. Oni procenjuju koga će izdvajati iz mase, starce, žene, decu i posle toga i ostale putnike. Gužva nastaje zbog jedinstvene kontrole putnika, uzimanja otisaka i fotografisanja.  Putnici koji imaju re-entry vizu nemaju ovakvu muku samo oni koji dolaze prvi put. 

Nakon prolaska pasoške kontrole dočekuju vas ljudi iz Housing-a koji vas odvode do compound-a. Compound je grad u gradu, naročito ako je ogroman, onda nema potrebe da izlazite van njega jer generalno i nema gde da se izadje, tačnije ovde niko ne ide peške. Obzirom da je benzin džabe putevi su krcati automobilima. Što se tiče vremena....na Suncu je u septembru +50. Znači opet nema šetnje. 

Ok stigli ste do svoje vile. Procedura je da se uradi popis zatečenog stanja u sobi. Housing obezbeđuje sve u vili, mislim na nameštaj. Pojedine stvari kupuju sami stanari. Neke vile zato izgledaju kao palate. Kako ćete život da uredite zavisi samo od vas. Sa nekoliko detalja ovde je carstvo. Naš compound ima 60 vila i jedan je od najmanjih, imamo 4 bazena, zelenilo, teretanu, ukoliko niste zakeralo (jer ima i takvih likova) biće vam kao da ste na odmoru. 

Compound je zaštićena zona, čuva ga vojska, opasan je betonskim blokovima, ukoliko vam neko dolazi u posetu obavezno je javljanje recepcionaru. Imala sam priliku da me na ulazu vojnik nije prepoznao i odmah sam zaustavljena, međutim nakon objašnjena da ste novi i davanja informacije koji je broj vaše vile i obavezan osmeh i predstavljanje sve bude ok. Housing radi održavanje compounda vilu čistite sami uz dogovor sa ostalim ukućankama. U svakoj vili su tri osobe, prizemlje je zajedničko, sobu ima svako svoju a mi smo uspeli a se dogovorimo i oko kupatila. Jedna vila ima master bedroom sa kupatilom unutra, ostale dve sobe mogu da podele 1 kupatilo i 1 wc. Mi smo odlučile sve da podelimo i niko nikome ne smeta. Klimatizacija je centralna u svim objektima. Toliko je hladno da unutra sedimo u duksericama. Bolnice se naročito rashladjuju, neprirodno mnogo. Taxi je takođe klimatizovan. 

Nažalost ili na sreću u Rijadu ne postoji gradski prevoz. Trenutno je u toku izrada metroa, koji će proraditi najverovatnije za 5 godina, ceo grad je raskopan zbog toga. Prevoz za zaposlene se organizuje u skladu sa njihovim smenama. Raspored autobusa je ujutru u 6.10, popodne u 16.20 i uveče u 19.20. Ukoliko propustite bus imate opciju da pozovete Taxi, ali je najbolje da vam preporuku daju koleginice i da podelite njihove taksiste. Nije pametno da se vozite sa bilo kim. Ja sam imala sreću pa je moja nadzorna meni ustupila njenog taksistu. Odlično je ako taksista govori engleski jer sam ja onda dobila i vodiča kroz Rijad i za jedno popodne videla i šta treba i šta ne treba. Da se vratimo na vilu. Država strancima zaposlenim u Rijadu plaća sve komunalije, sem telefona. Internet je nažalost nedostupan novim radnicima jer je procedura za kupovinu kartica za internet, rutera, dopuna, otvaranje bankovnih računa i svega što je normalno negde drugde ovde jako teška i povezana je sa dobijanjem ID broja (iqama, čita se ikama). Ono što je dobro, to je da vaše kolege preko svoje iqame mogu da vam obezbede sve....ako hoće. Međutim uglavnom je varijanta "pa ni meni niko ništa nije obezbeđivao". Ali ok ima i zaista divnih ljudi, međutim ni one ne mogu da budu svemoguće. 

Mislim da je o početku života ovde dosta....sad idemo dalje, sa novom pričom.

    

Kako da se lakše snađete na ovom blogu

Da vam ne bih koplikovala život i da bi ste se lakše snašli na ovom blogu potražite na dnu bloga stranice. Na svakoj stranici će vam biti objašnjen svaki korak u vezi pripreme a postove ćemo ostaviti trenutnim dešavanjima. Mislim da će vam tako biti lakše. Pozdrav

Congratulation!!!

Kada prođete intervju regruter vam velikim slovima napiše u mail-u CONGRATULATION!!! zatim kreću brojni mail-ovi sa prilozima šta sve trebate da uradite u vašoj matičnoj zemlji kako bi ste radili u onoj koja vas zapošljava. 

Arapske zemlje najčešće traže punu legalizaciju dokumenata. Da bi ste shvatili o čemu se radi preporučujem da se malo informište na sajtu Ministarstva spoljnih poslova Srbije. Podatke koji su postavljeni na sajt poželjno je pažljivo pročitati. Puna legalizacija u slučaju Saudijske Arabije znači da morate da dostavite masu dokumenata koja je najpre overena u sudu, pa u Ministarstvu pravde i na kraju u Ministarstvu spoljnih poslova. Da bih vam barem malo olakšala ponudiću vam sledeći link pa se opet malo informišite http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/konzularni-poslovi/overa-dokumenata/overa-i-legalizacija?lang=cyr. 

I to je tek prvi korak. 

Drugi korak podrazumeva odlazak u najbližu amabasadu Saudijske Arabije, u slučaju državljana Srbije mi idemo u Sarajevo. Ovo je još i najbolja opcija jer koleginice iz Makedonije odlaze u Tiranu, koleginice iz Slovačke u Beč.

Šta je meni traženo od dokumentacije:

1. Licenca
2. Diploma
3. Fond časova iz škole
4. Venčani list
5. Potvrda o neosuđivanosti (tačnije da se protiv vas ne vodi krivični postupak)
6. Potvrda o zaposlenju
7. Medical repor

Kada vidite ovakav spisak kažete ok, pa ovo uglavnom sve imam. Samo trebam da prevedem i da overim. Ništa lakše. A da li je baš sve tako jednostavno.....   

Pokušaj, ništa ne košta, a može da donese benefit

Tokom marta 2014. prvi put sam dobila mogućnost da budem intervjuisana od strane jedne inostrane zdravstvene ustanove, da pokažem šta znam, da li znam dovoljno, da procenim gde se nalazim i da li bih eventualno mogla da budem zaposlena na nekom drugom mestu izuzev Srbije.

Intervjui koji se organizuju se sprovode putem skyp-a. Sa druge strane najčešće sede vaše kolege glavne sestre odeljenja, ustanove, ponekad medicinski direktor. Puni samopouzdanja krećete u duel sa njima. Nakon elementarnog predstavljanja koje najčešće ne traje dugo jer oni već imaju kompletan CV ispred sebe sa svim vašim veštinama, pozicijama gde ste radili i dostignućima, slede pitanja vezana za sam proces rada.

Pre intervjua, predpostavljam da regruter da sve od sebe kako bi vam obezbedio najbolje predstavljanje, regruteru dostavljate CV, dostavljate veštine, sve je to unapred pažljivo pripremeljeno, najčešće vam je potreban skener jer masa dokumenata mora da bude preuzeta, popunjena pa tek onda skenirana i poslata. Ako vam se ovo čini čudno verujte da nije. Kada se vi potpišete na neki dokument i kada budući poslodavac to vidi tačno se zna da vi stojite iza tog potpisa. Sa potpisima nema šale (ok možda kod nas to sve uzgleda kao puj pike ne važi ali tamo negde potpis je izuzetno ozbiljna stvar jer poslodavac u svakom trenutku može da dođe kod vas i da vam natrlja nos sa potpisanim).

Znači nakon pregovora sa regruterom kreće čekanje i obaveštenje mail-om kada ćete biti intervjuisani. Tokom svog rada imala sam prilike da budem predstavljana nebojeno puta, uglavnom nemam nikada nikakvu tremu, spremna sam na sve akcije. Tokom petogodišnjeg rada kao edukator klinike nikada nisam morala da uzimam sedative čak ni tokom izlaganja na velikim svetskim kongresima.

Tokom intervjua sam se osećala kao da razgovaram sa ljudima sa kojima svakodnevno radim. To se oseti tokom razgovora, ali ipak na neke momente morate da obratite pažnju.

Oblačenje: kada vas intervjuišu za posao naročito za arapske zemlje poželjni su dugi rukavi, zakopčana košulja, smirene boje (plava, zelen, siva, teget)

Stav: sedite tako da vam je kičma prava, nemojte da se ljuljate na stolici (to odaje vašu nervozu), nemojte da lupkate prstima po stolu, ruke nemojte da prekrštate ispred grudi, već prste stavite pored računara, na sto ili ispred sebe u krilo.

Osmeh: poželjan je. Ja sam takva da se nikada ne smejem pa ličim na robota

Prostor: ako se nalazite u sopstvenoj kući nemojte da vam deca vrište naokolo, da vam pas laje, mačka mjauče itd....(sve sam to imala zato i kažem)

Ukućani: pa najbolje da su van prostorije

Šminka: obavezna, ne možete da izgledate kao da ste sada ustali iz postelje

Kosa: bilo bi korisno da bude pokupljena u rep ako je duga

Pojedine intervjue bih iskreno najradije zaboravila, ali sve je to novo, iskustveno, drugačije (iako imate više od 40 godina).

Pitanja na intervjuu su standardna za sve one koji su u praksi. sve ono što svakodnevno radite, postavljaju vam probleme tipa:"Koja bi sestrinska intervencija bila priladna za sledeću situaciju?Kada odgovarate ništa se ne podrazumeva, sve morate da kažete od pranja ruku do kompletne intervencije ili procedure. Tu najčešće nastaju problemi jer mi radimo sve samo ne po procedurama.

Na kraju obično bude pitanje:"Imate li vi šta da pitate?" DA IMATE. Pitajte bilo šta, najčešće vezano za edukaciju, smene, godišnji odmor....sve što bi inače pitali drugaricu koju sretnete na ulici ako želite dodatne informacije. I nakon intervjua se zahvalite na njihovom vremenu. Najčešće rezultat da li ste bili uspešni dobijate za 24-48 sati. Tada znate da li idete dalje ili čekate sledeću priliku.   

Da li je zlato sve što sija?

Nakon godina nepriznavanja, tumaranja po brojnim institucijama i isterivanja pravde, jednostavno se umorite. Počinjete da se pitate da li sam mogla drugačije da postupim, šta sam još mogla da studiram, da radim, da li je ovaj posao jedino što me ispunjava? Još ako na to dodate i porodicu za koju ste u obavezi da izdržavate, da čekate promene više od 20 godina i da se stalno nadate, onda vam dođe kao dar sa neba ako vam se ukaže prilika da možete konačno da budete birani i da i sami birate.

Složićete se da je raditi u zdravstvu Srbije jedno tapkanje u mestu jer gde god da radite podjednako ste plaćeni, još ako vam u međuvremenu smanjuju platu, nedozvoljavaju prekovremeni rad (čitaj ne plaćaju urađeno) nemate nikakvu stimulaciju, smanjuju minuli rad, godišnje odmore.....čoveče pa čemu sve?

Tokom leta 2015. pojavili su se po prvi put u zemlji Srbiji ljudi koji potpuno normalno i legitimno rade regrutovanje svih onih lica koja žele da ponude svoje usluge, znanje i veštine poslodavcima koji će to želeti i umeti da cene (čitaj platiće za sav trud, znoj i rad). Ako imate ogroman broj godina iskustva i rada u jednoj ustanovi krećete da vagate i razmišljate šta bi eventualni odlazak mogao da donese ili odnese. Koliko sam spremna da pružim, da ponovo učim i krenem od nule? Odgovori su nemogući jer ih nema.

Naš sistem rada i zapošljavanja po mom ličnom shvatanju je najgori. Godinama vas vuku za nos dok konačno ne ostvarite zaposlenje po osnovu ugovora na neodređeno vreme. Tokom svih tih godina rada ništa se krucijalno ne dešava, ali vi ipak ostajete tu gde ste jer "ćuti imaš posao u državnoj firmi i to za stalno". Zaposleni postaju demoralisani, nisu adekvatno valorizovani jer više ni ne znaju šta zaista trebaju da rade jer rade sve.

Prvi kontakt sa jednom ovakvom agencijom ja sam imala 2014.godine kada me je slučajno putem Linkedin mreže kontaktirala regruterka za rad u Saudijskoj Arabiji. Moja reakcija je bila "Ova je bre stvarno luda". Uletela sam u celu priču potpuno nepripremljena, iskreno sve me je to vrlo zabavljalo:"Sad će mene neko tamo da zaposli". A onda počnete da razmišljate o svojim vrednostima i da li bi mogli nešto da ponudite na nekom drugom radnom mestu. Setite se početka karijere i sloši vam se jer smo svi imali drugačije viđenje od onoga što želimo do otrežnjenja od strane kolektiva koji zna da bude ponekad i prilično neprijateljski raspoložen. I kažete sebi:"Ok vreme je da kreneš dalje dok još uvek neko želi da te zaposli nego da čekaš i posle da moraš da moliš za posao." E tako je sve počelo..... 

Da li ostati ili otići?

Neusaglašenosti Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka  i socijalna pitanja i Ministarstva zdravlja sa jedne strane,  i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja sa druge strane počinje da stvara ozbiljne komplikacije svim medicinskim sestrama koje su školovane po Bolonjskom procesu. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je uspešno završilo svoj deo obaveza sa usaglašavanjem programima Evropske Unije i formiranjem Nacionalnog okvira kvalifikacija. Medicinske sestre su stekle diplome na visokoškolskim institucijama, ali od momenta sticanja diploma kreće prava golgota za nekoliko stotina medicinskih sestara u Republici Srbiji. Umesto priznavanja, za koje je većina mislila da će ići po automatizmu, dobile su neprepoznavanje od strane državnih institucija i nemogućnost ostvarivanja licence za rad jer je i Komora med.sestara i zdr.tehničara  bila nemoćna pred ovim problemima. Godinama se ovaj problem, kao loptica, prebacuje od jednog do drugog i trećeg ministarstva. Čini se da se nalazimo u jednom začaranom krugu iz kojeg je nemoguće izaći.