Proslava praznika u Rijadu

Lepo je kada vam sve kolege čestitaju Božić ali nažalost pojma nemaju da ja ne pratim tu vrstu kalendara. Onda budu u šoku kada im kažem hvala ali poranili ste. Em je čudno što sam hrišanka a tek što im je čudno kada počenem da im objašnjavam da nemam veze za katolicima, jojjjj muke moje. Postoje ljudi koji su se školovali u Jugoslaviji pa pamte neke razlike (najčešće mi govore da mi je predsednik Maršal Tito hahahahahahah), ali nažalost većina nema pojma ni šta je Srbija ni gde je. Ono što me je jako obradovalo i na šta sam naročito bila ponosna do suza je primedba koleginice iz bloka koja je to rekla našoj glavnoj sestri;"Da li možemo da zaposlimo još 2 ovakve kao što je Ivana i da završimo posao sa osobljem?" Mislim da to govori sve .....

Sve po malo....

Moram priznati da ovde često nemam vremena za sve aktivnosti koje želim da završim. Radno vreme mi je od 7-15.30, medjutim odavde ne možete kući kada vam se završi radno vreme, tačnije možete ako hoćete da plaćate taxi svaki dan. Poslodavac je obezbedio prevoz zaposlenih medjutim taj prevoz podrazumeva nekoliko polazaka tokom dana. Poslepodnevno vraćanje kući je u 16.10. Dok taj autobus prođe prezakrčene ulice Rijada na kojima je milion automobila mi se u naše kuće vraćamo oko 17.00. A onda kada dođete ne znate gde ćete pre. Ukoliko je prodavnica blizu i imate da pazarite nekoliko proizvoda to je super, medjutim ako želite da kupite povrće i voće onda vam to oduzme oko 3 sata jer je najbliži supermarket na 20 minuta brzog hoda, ali se nažalost tamo zadržite satima!!!

Što se tiče bezbrojnih odgovora na mail-ove koji stižu iz Srbije od mojih poznanika, kolega, koleginica, familije ljudi!!! pa ja sam i pokrenula ovaj blog da me niko ne bi dodatno uznemiravao, bez ljutnje. Prvo meni je najvažnije da se čujem sa svojom porodicom. Obzirom da u Srbiji kao i u većini zemalja postoji taj momenat uštede vremena (hour saving) meni je sada udaljenost od kuće 2 sata, što je opet super jer je mojoj cimerki Australija udaljena 12 sati, Filipinima 9 itd....Bogu hvala nismo najgori. Znači moram da se dobro organizujem ako želim da budem u toku sa dešavanjima kod kuće. Svi koji mi pišu ili me kontaktiraju putem skyp-a žele da čuju kako je i kako sam se snašla? Sve sam ja to napisala pa evo neka ovo bude poslednji post na tu temu. Mislim da su vam interesantnije neke druge teme, e o tome ćemo sada.

U odeljenju operacione sale postoji internacionalna ekipa i mogu vam reći da je savršeno kada imate ljude sa svih strana koji vam pričaju razloge svog dolaska ovamo, sta vole da kuvaju, da jedu, kako provode vreme. 

Većina nas je ovde došla zbog svega onoga što nismo imali kod kuće: odlični uslovi za rad, poštovanje procedura, fantastične ne oporezovane plate. Imam dve koleginice iz Malezije koje su posle godinu dana uspele da dovedu i svoje porodice. Kako to funkcioniše zaista još ne znam, možda bih se i raspitivala da je moj muž raspoložen da dođe ovde međutim njega odlazak iz Srbije ne zanima i mislim da je potpuno u pravu jer da u ovom trenutku ostavimo oba deteta, nikako!. Dakle moje Malezijke su kao i većina Azijata vrlo snalažljive i kako je Saudijska Arabija počela da otvara vrata za gradjane Malezije tako su se oni odlično organizovali i za sve njihove zemljake pripremaju hranu. Porciju hrane naplaćuju manje od 10 dolara, dobro ovima što prave dobro ovima što kupuju. Imala sam vrlo otvoren razgovor sa njima u vezi života ovde, transfera cele porodice, cena rentiranja kuća, plaćanja računa i ono što su mi rekle me je potpuno zaprepastilo.

Rentiranje kuće (mislim da je površina oko 200 kvadrata, u blizini bolnice gde radimo (što je po meni jako lep kraj) je 2000 evra za 6 meseci. Malezijke imaju toliku mesečnu platu. Za razliku od njihove zemlje plata je astronomska jer u Maleziji dobijaju oko 150 evra platu. Kažu da nekako izađu sa tom platom na kraj ali ne mogu da uštede. Plaćanje rente je unapred. Plaćanje računa je bez poreza i za celu godinu računi su 300 evra. Što znači mesečno 30 evra za vodu i struju. Cena registracije kola je neverovatna, zato svi i voze (mislim svi muškarci jer je ženama vožnja kola zabranjena), a i registracija je svake treće godine i iznosi 100 dolara bez obzira na kubikažu. Cena benzina je takođe smešna za 900 dinara možete da napunite rezervoar. 

Za hranu sam već pisala da je slična našim cenama stim što su voće i povrće fenomenalno skupi. Bračni parovi koje ja ovde poznajem su uglavnom povezani sa medicinom. Najčešće su oba supružnika medicinske sestre. Za ostale ne znam kako se snalaze obzirom da turističke vize ne postoje i da bi ste došli u ovu zemlju morate da imate ugovor kojim potvđujete da ćete ovde biti zaposleni. U poslednje vreme sve češće čitam u novinama da za sva ona mesta koja mogu da popune sa svojim stanovništvom neće zapošljavati strance. Što se tiče rada u zdravstvu tu je situacija znatno drugačija jer zbog kulturološke barijere postoje brojne zabrane tako da im stranci sada dođu kao must have jer bi bez našeg znanja i stavova bili sa svojima na gubitku. Ali će i to verovatno uskoro početi da se menja.... 

Verovali ili ne ima i ovde zime

Priznajem da mi je bilo prilično šokantno jedno jutro na na +3 stepena. Jutarnji autobus totalno leden, napolju duva neverovatno hladan vetar, ja nažalost bez zimske garderobe pa šta sam imala to sam navukla na sebe i krenula na posao. Očekujem kada stignem da će me bar u bolnici sačekati toplo međutim tamo su klime ostale na režimu od leta pa sam i tu doživela šok. Jedino što mi je preostalo da idem i hitno kupim jaknu. 

Kupovine su ovde noćna mora iz više razloga. Ukoliko kupujete garderobu za sebe imaćete problem sa veličinama jer preferiraju male brojeve. Imaćete i problem sa izborom jer su cene paprene a izbor je sužen. Možda ja nisam uspela da pronađem adekvatne radnje ali nisam baš imala ni puno izbora. Tržni centri su prvo prilično udaljeni jer je grad veliki, u tim tržnim centrima je sve ogromno tako da je za mene to u stvari mučenje a ne zadovoljstvo. U većini tržnih centara su napravljene igraonice ili fudbalski tereni jer na +55 treba negde otići i baviti se nekim interesantnim stvarima. Ukoliko želite da obiđete sve radnje, jer generalno ovde je najzastupljenija prodaja, trebaće vam auto, šofer, i nekoliko meseci. 

Da se vratim na ovu moju kupovinu. Posle nekoliko sati lutanja i nekoliko puta izbacivanja iz radnji zbog molitve, konačno nađem šta sam želela, ali je to bilo posle 5 sati cunjanja po radnjama. Pored jakne trebala sam da kupim i neku klopu. E to je druga noćna mora. Rafovi u supermarketima su takvi da vam je zlo od svih proizvoda, veličina pakovanja, namirnica za koje nkada niste čuli. Većina namirnica je prilagođena većinskom Filipinskom stanovništvu a ono što stiže kao uvoz iz Evrope ili Amerike i Australije je neverovatnih cena. Evo par primera. Najskuplje namirnice su voće i povrće što je i logično obzirom da nepostoji šansa da to ovde uspe. Kilogram kajsija/bresaka (uvoz AUS) je 1000 dinara, paradajz takođe, teglica belolučanih paprika (kojoj sam se obradovala kao da sam pronašla zlatnu koku) i to od 300 gr je blizu 1000 dinara. Kilogram junetine, govedine 1200 dinara. Krompir je iz Libana i on je oko 120 dinara kilo (više vam se ne čini da je kod nas bilo šta skupo). Ulje se prodaje na flaše od po litar, 3L, 5L. Ulje je super kvaliteta, odličnog je ukusa ne znam odakle je ali ima svih vrsti ulja: kukuruzno, suncokretovo, maslinovo, ulje od susama, itd...Flaša od 3L je 430 dinara. U proseku po jednoj kupovini (neka je ona na nedeljnom nivou) potroši se između 10 000-20 000 dinara. Za naše uslove to je abnormalna cifra jer su mesečne plate tolike, ali ovde je to super jeftino i pristupačno. Generalno, ako bih radila preračunavanja pa ja bih ovde umrla od gladi. 

Već sam pisala o jezivom načinu ishrane koji ovde postoji. Mislim da ovde kuvamo samo mi koji smo došli u ovu zemlju. Koleginice sa kojima radim a koje su Saudi državljani one uglavnom svu hranu naručuju uključujući i doručak. Vrlo su čudni po pitanju shvatanja radnih obaveza. Ukoliko im je vreme za doručak ili ručak...to neće propustiti, i biće veoma ljute ukoliko ih tada uznemiravate. Imam utisak da nemaju razvijen empatski odnos kao mi. Naravno uradiće samo ono što je u njihovom opisu poslova i ni mrvu više. 

Što se samog posla tiče, kako vreme odmiče ja dobijam sve više obaveza i uključuju me u sve veći broj  intervencija. Kardiohirurške operacije su veliki izazov. Kod odraslih zbog srčanih bolesti a kod dece zbog anomalija. Sve su različite iako se sve čine iste, uglavnom je prisutna kanulacija velikih krvnih sudova, materijal koji se priprema je obiman, veliki je broj šavova koji se koristi, sve se koristi u velikim količinama.  Operacije traju jako dugo zato što su najčešće kombinovane. Dešava se da celo radno vreme budem "oprana", to je 8 sati. Sve u svemu, bez muke nema nauke.....