Priznajem da mi je bilo prilično šokantno jedno jutro na na +3 stepena. Jutarnji autobus totalno leden, napolju duva neverovatno hladan vetar, ja nažalost bez zimske garderobe pa šta sam imala to sam navukla na sebe i krenula na posao. Očekujem kada stignem da će me bar u bolnici sačekati toplo međutim tamo su klime ostale na režimu od leta pa sam i tu doživela šok. Jedino što mi je preostalo da idem i hitno kupim jaknu.
Kupovine su ovde noćna mora iz više razloga. Ukoliko kupujete garderobu za sebe imaćete problem sa veličinama jer preferiraju male brojeve. Imaćete i problem sa izborom jer su cene paprene a izbor je sužen. Možda ja nisam uspela da pronađem adekvatne radnje ali nisam baš imala ni puno izbora. Tržni centri su prvo prilično udaljeni jer je grad veliki, u tim tržnim centrima je sve ogromno tako da je za mene to u stvari mučenje a ne zadovoljstvo. U većini tržnih centara su napravljene igraonice ili fudbalski tereni jer na +55 treba negde otići i baviti se nekim interesantnim stvarima. Ukoliko želite da obiđete sve radnje, jer generalno ovde je najzastupljenija prodaja, trebaće vam auto, šofer, i nekoliko meseci.
Da se vratim na ovu moju kupovinu. Posle nekoliko sati lutanja i nekoliko puta izbacivanja iz radnji zbog molitve, konačno nađem šta sam želela, ali je to bilo posle 5 sati cunjanja po radnjama. Pored jakne trebala sam da kupim i neku klopu. E to je druga noćna mora. Rafovi u supermarketima su takvi da vam je zlo od svih proizvoda, veličina pakovanja, namirnica za koje nkada niste čuli. Većina namirnica je prilagođena većinskom Filipinskom stanovništvu a ono što stiže kao uvoz iz Evrope ili Amerike i Australije je neverovatnih cena. Evo par primera. Najskuplje namirnice su voće i povrće što je i logično obzirom da nepostoji šansa da to ovde uspe. Kilogram kajsija/bresaka (uvoz AUS) je 1000 dinara, paradajz takođe, teglica belolučanih paprika (kojoj sam se obradovala kao da sam pronašla zlatnu koku) i to od 300 gr je blizu 1000 dinara. Kilogram junetine, govedine 1200 dinara. Krompir je iz Libana i on je oko 120 dinara kilo (više vam se ne čini da je kod nas bilo šta skupo). Ulje se prodaje na flaše od po litar, 3L, 5L. Ulje je super kvaliteta, odličnog je ukusa ne znam odakle je ali ima svih vrsti ulja: kukuruzno, suncokretovo, maslinovo, ulje od susama, itd...Flaša od 3L je 430 dinara. U proseku po jednoj kupovini (neka je ona na nedeljnom nivou) potroši se između 10 000-20 000 dinara. Za naše uslove to je abnormalna cifra jer su mesečne plate tolike, ali ovde je to super jeftino i pristupačno. Generalno, ako bih radila preračunavanja pa ja bih ovde umrla od gladi.
Već sam pisala o jezivom načinu ishrane koji ovde postoji. Mislim da ovde kuvamo samo mi koji smo došli u ovu zemlju. Koleginice sa kojima radim a koje su Saudi državljani one uglavnom svu hranu naručuju uključujući i doručak. Vrlo su čudni po pitanju shvatanja radnih obaveza. Ukoliko im je vreme za doručak ili ručak...to neće propustiti, i biće veoma ljute ukoliko ih tada uznemiravate. Imam utisak da nemaju razvijen empatski odnos kao mi. Naravno uradiće samo ono što je u njihovom opisu poslova i ni mrvu više.
Što se samog posla tiče, kako vreme odmiče ja dobijam sve više obaveza i uključuju me u sve veći broj intervencija. Kardiohirurške operacije su veliki izazov. Kod odraslih zbog srčanih bolesti a kod dece zbog anomalija. Sve su različite iako se sve čine iste, uglavnom je prisutna kanulacija velikih krvnih sudova, materijal koji se priprema je obiman, veliki je broj šavova koji se koristi, sve se koristi u velikim količinama. Operacije traju jako dugo zato što su najčešće kombinovane. Dešava se da celo radno vreme budem "oprana", to je 8 sati. Sve u svemu, bez muke nema nauke.....
